By: Lucija ^^

Da/Ne

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Dosta mi je.

Nemam više volje za ovo. Ni inspiracije. Ni vremena.

Ne mogu više.



Kad ne bi bilo foruma, možda bih i ostala. Ali svi koji me čitaju su na forumima. Tako da kontakt nećemo izgubiti. Barem ne vrlo uskoro.
Kad je Dori bilo godinu dana otkako piše, ja sam jedva čekala šesti mjesec, kada bi meni bilo godinu dana ovog bloga. Mislila sam da ću uspjeti to proslaviti. Izgleda da mi se san neće ostvariti. Godinu dana je ipak puno.
Drago mi je što sam pisala. U ovih sedam mjeseci poboljšala sam pisanje. Jako. Znam da ne pišem savršeno, niti blizu tome, ali ja sam zadovoljna već pri pomisli da pišem bolje nego prije. Sigurna sam da se to ne bi odvilo tako uspješno da nisam pisala ovaj hpff.

Aya, Lana, Dora, Sim, Evan. Volim vas, jako.

Lana, bolno sam svjesna da si mi ti komentirala svaki post. Mislim. Ali komentirala si, koliko god ti se nije dalo. Žao mi je što se jednostavno ne mogu natjerati na tvoj novi blog. Ostaviti komentar. Znam da mi za to ne bi trebalo više od desetak minuta, ali jednostavno ne mogu. Iz puke lijenosti. Nadam se da se ne ljutiš. Vjerojatno ću doći.
Ne ovih dana. Sada imam dovoljno tešku situaciju u real life-u. Kada se sve malo smiri, kada se ja malo smirim, očekuj me. Heh.

Samo još nešto.
Dora, Alexis nije bio u smrtnoj opasnosti. Sim, trač nije bio životno važan. Aya, ti si bila samo prehlađena. Ona cura –

Neću vam reći.

I, da, ne čitam vas. Dobro, možda vas i pročitam koji put, ali budite sigurni da komentirati neću. Osim pojedinima, koji su mi zbilja na srcu. Volim vas.

Doviđenja.

Otvori oči… Ne zaboravi… Uvijek moraš gledati… Otvori oči i znat ćeš… Otvori oči…

Otvorila sam oči. Fluorescentna svjetla probola su moje zjenice poput oštrog noža, zabranivši mi i da samo pomislim na daljnje spavanje. Nakon privremenog sljepila, ugledala sam i dobro mi poznate plave boje stropa. Tako buljeći u neku neodređenu točku iznad sebe, u nedefiniranom stanju između sna i jave, nisam primijetila da sobom lagano struji prohladni zrak koji užasno smeta mojem lijevom uhu. Pokrila sam se poplunom preko glave, ustanovivši da su one žute žarulje uspjele u svojoj nakani. Još uvijek sam ih vidjela, iako sam oči sakrila iza pospanih kapaka. S nemogućnošću ponovnog padanja u san pomirila sam se već pred pet minuta, iako je poplun još uvijek bio na mojoj glavi. Nije mi se dalo maknuti ga i ustati; ljepše je bilo nehajno ležati u krevetu bez razmišljanja o nadolazećim brigama i obavezama koje donosi ovaj dan.

Otvori oči… Shvatit ćeš… Samo pogledaj…
Krasno, opet padam u san.
Otvori oči…
Hvala nebesima.
Pogledaj… Otvori oči, Anduril.
Ali… ne, ipak ne spavam. Budna sam kao i prije, ako ne i budnija. Posljednja riječ bila je za notu glasnija od prijašnjih i nagnala me da maknem poplun s lica.

„Aaaaa!“ Vrisnula sam potaknuta Stacyevom facom koja me je promatrala s lijeve strane kreveta. „Kaj ti radiš ovdje?“
„Niš. Čekam da se probudiš.“ Jednostavno je slegnuo ramenima, kao da pred par sekunda ja nisam vriskom probudila pola dvorca.
„Bolje ti je da imaš dobar razlog zbog ovog.“ Mrzovoljno sam promrmljala. Protrljala sam oči rukama, zijevnula i uzdahnula. Polagano spustivši noge na pod, pogledala sam Stacya upitnim pogledom. Njegovo umilno zbunjeno lice natjeralo me da se prestanem ljutiti. Osmjehnula sam se, ali još nisam odustala od svojeg pitanja.
„Sjedim.“ Tiho je rekao, u trenu se okrenuvši na peti i izašao. Znao je moju reakciju.
„Baš si konj! Jesi!“ Bijesno sam viknula, prekasno bacivši jastuk u vrata koja su se već zatvorila za njim. Uzdahnula sam i bacila se na krevet.
„Ja sam se već ponadala da mi se netko javlja u snovima. Kreten.“
Zavukla sam se ponovno pod poplun, iako nisam zaspala. Nisam bila raspoložena za izlazak iz spavaonice i pričanje. Spavalo mi se.



Tamni podočnjaci bili su izraženi na njenoj potpuno bijeloj puti. Nije spavala ni ove noći. Tamna kosa nemarno joj je padala preko lica, ali ona je potpuno jasno vidjela sve oko sebe. Nije imala volje nizašto, ali ipak je nastavila s onim što je započela. Kad je već otkrila postojanje svoje zrcalne duše, nije moga prekinuti začarani krug. Stajala je u polutami, okružena drevnim predmetima na kojima je već stoljećima stajao predebeli sloj prašine. Ali nju za sve to nije bilo briga. Usredotočila se na ovalni predmet pred sobom; zrcalo duša. Bilo je prekriveno prastarom plahtom, a ona nije imala dovoljno snage da ga otkrije. Još.



Sjedila sam za Gryffindorskim stolom s glavom naslonjenom na ruke. Još uvijek sam bila u polusnu. Oko mene svi su glasno razgovarali, smijali se, ali ja nisam obraćala pažnju na to. Nisam imala volje za jelo, za pričanje, čak ni za gledanje. Zlatne sunčane zrake obasjavale su cijelu Veliku dvoranu nepodnošljivim svjetlom, a meni nisu dopuštale da otvorim oči.
„Anny, moraš nešto pojesti.“ Lana mi je pogurnula crvenu jabuku pod nos.
„Neću.“ Nezainteresirano sam zijevnula. Lana je slegnula ramenima, vratila se jelu i nastavila pričati s pitaj Boga kime. Nisam znala ni tko sjedi kraj mene. Nakon desetak minuta takvog stanja, nečiji glas se izdvojio iz sveopće galame.
„Bok Lily.“ Pozdravila je Doru, na što je ova glasno zakolutala očima. Znam da je to učinila, iako je nisam vidjela. „Alexis je u bolnici, znaš?“ Dodala je Simbellmyne, namjerno izazivajući Dorinu ljutnju.
„Normalno da znam. A otkud tebi to?“ Upitala je sneno, iako ju je frustracija polako budila. Morala sam otvoriti oči.
„Pa Max mi je rekao. Doh!“ Napravila je nekakav čudan pokret rukom i otišla u smjeru svoje Slytherinske bandice. Tek tada meni je došlo do glave da je to zapravo bila Simbellmyne. Zloban osmijeh pojavio mi se na licu. Sada sam bila potpuno budna.
„Koja je ona kurva.“ Uzdahnula je, strpavši keks u usta. „I zašto je njoj to rekao, a meni ne?!“



Sjedila je sama za dugačkim stolom prepunim mapa, crteža, skica i drugih papira. Izlazeće sunce blijedim je sjajem obasjavalo samo pojedine kutke prostorije, sve ostalo bilo je u polumraku. Zamišljeno je gledala u neku neodređenu točku u zraku, rukama poduprijevši glavu. Ispred nje je stajao put tanjur Cornfakesa, ali njoj nije bilo do jela. Njena nepočešljana tamna kosa bila je složena u nemaran rep. Čisto toliko da joj ne smeta.
„Ne mogu više.“ Prošaptala je promuklim glasom, a njene riječi još su nekoliko trenutaka ostale same u zraku.
„Ipak nisam dovoljno snažna.“ Ruke su joj popustile, a glava klonula na stol nekoliko centimetara do tanjura. Tihim, ravnomjernim disanjem i sklopljenim očima ptici na prozoru dala je do znanja da spava.



Sjedila sam na podu, naslonjena na hladan zid bivših tamnica. Čekali smo u redu za Napitke, mi i Slytherini. S mp3-em u ušima, buljila sam u gredu na stropu, prepuštajući se očaravajućim notama Ramonesa. U sveopćoj galami i gužvi uspjela sam ugledati slap duge, ponoćno crne kose u grupi Slytherina kako dolaze hodnikom prema učionici. Isprva nisam obraćala pažnju na nju, ali onda mi je pala na pamet ideja. Polako sam ustala, izvadila slušalice iz ušiju, tiho se nakašljala i pričekala da prođu kraj nas. Pogledala sam Simbellmyne u oči i, kad je bila tik do mene, tiho prošaptala „Simbellmyne Lenore Blake, ja znam.“ Zloban osmijeh htio se pojaviti na mojem licu, ali zadržala sam ga samo u jednom kutku usana. Ona se lagano trznula, ali nije pokazala drugi znak da me je čula. Snape je otvorio vrata i pustio nas unutra, svejednako mračan i mrzovoljan kao uvijek. Sjela sam na svoje mjesto i odložila tamnocrvenu Converse torbu kraj stolice. Prekrižila sam ruke na prsima, čekajući da svi uđu. Na njenom licu ocrtavala se majušna doza zabrinutosti koju sam primjećivala samo ja. Bila je nasmiješena, ali kad je nitko nije gledao taj osmijeh zamijenila je razmišljanjem o mojim riječima. Nisam se mogla suzdržati od zlobnog osmijeha pa je sada i on krasio moje mršavo lice.
„Anny, mogu sjesti?“ Mariein glas trgnuo me je iz zamišljenog gledanja u Blakeicu.
„Jea, naravno. Aya je bolesna, neće se ljutiti.“ Odvratila sam, vadeći knjige iz torbe.
„E, znaš, Owen i Charles su se sjetili nečega. Uskoro počinje sezona, a sad smo svi na okupu. Kaj misliš?“ Upitno me pogledala s puppy pogledom.
„Ja sam izvan forme, nisam više sposobna za to.“ Uzdahnula sam, sklonivši kosu s lica. Snape je mirno sjedio za katedrom, a ljudi su još uvijek ulazili po dvoje, troje.
„Imaš vremena. Ja sam pristala, a teško da ćemo sada naći još jednu curu. Molim te.“
„A ne znam. Ajde, razmislit ću. Ali ništa ne obećavam.“ Rekla sam, u glavi stvorivši sliku Owena i Charlesa kako me mole. To nisam mogla odbiti samo tako, a Marie i njen presladak osmijeh još više pridonose tome.
Snape je pokretom ruke utišao razred i počeo predavati.

Tko si ti?

Pitanje sam uputila svom zamišljenom odrazu u zrcalu. To nisam bila ja. Ali ipak, to je moj odraz. Raščupana svijetlosmeđa kosa prekrivala je pola veoma ozbiljnog lica. Dva duboka smeđa oka još uvijek se nisu probudila te polako traže put kroz zamršene pramenove. Usne, prije široke i pune, sada su bile tanke i sitne. Podočnjaka nije bilo, a oni su sve ove godine bili moji najbolji prijatelji. Visoka sam. I mršava, puno mršavija nego prije. Bilo bi normalno pomisliti da sam prošla plastične operacije, ali to je pogrešna činjenica. Jednostavno sam se promijenila, sama od sebe. Nisam već dugo pošteno promotrila sebe, a u zadnje vrijeme nisam ni posebno pazila na svoj izgled. Vrijeme me promijenilo, nism se mogla prepoznati. Odisala sam dozom iskustva, mudrosti. Pomalo zastrašujuće.
Nisam ni primjetila koliko je vremena prošlo kako buljim u zrcalo. Probudila sam se veoma, veoma rano. Ne znam koliko je bilo sati, ali sunce još nije izašlo. Neki vrag mi nije dao spavati pa sam neko vrijeme samo zurila u prazan plafon, nadajući se da će san svaki čas doći. Ali s vremenom sam se potpuno razbudila i nekako se našla pred zrcalom pred kojim sam provela puno vremena. Sada je sunce već obasjavalo cijelu spavaonicu i nije davalo curama da spavaju. Aya i Norah samo su se pokrivale dekom po glavi, dalje spavajući. Ali Lana je otvorila oči i, nakon nekog vremena provedenog u ogledavanju, spazila mene kako stojim u tišini, zamišljenog izraza lica.
„Anduril… Nemoj mi reći da si već ustala.“
Pospanim glasom uspjela je promrmljati tih nekoliko riječi nakon par neuspjelih pokušaja. Zbunjenim je pogledom zurila u mene kao da sam luda. Ipak, bilo je tek šest sati ujutro, i sama bih se gledala kao luđakinju da sam u normalnom stanju. Ali ja tog trenutka nisam bila u normalnom stanju, nešto mi nije dalo mira iznutra i nisam to mogla samo tako ignorirati.
„Mda.“
Lana me nije čula. Već je bila pokrivena dekom preko glave i spavala. Jednostavno slegnuh ramenima zanemarivši činjenicu da mi se počelo spavati. Nastavila sam mozgati o promjenama, usred grobne tišine.

I'm so happy, ‘cause today I found my friends. They're in my head…
Dora je izašla iz kupaone glasno pjevušeći stihove Nirvaninog Lithiuma s mp3-om na ušima.
„Da Dora, to je ujedno i jedino što ti imaš u glavi.“ Posprdnim glasom javila se Norah, vičući da ju Dora može čuti. Mi smo prasnule u smijeh, ali Dorin zbunjen pogled odao je da ona ipak nije čula što je Norah rekla. Sva sreća.
Dora se vratila među nas, na veoma čudan način. Dok smo se mi zabavljali, nju su mučili. Ali ona je Dora; ona je prejaka da bi je netko samo tako mogao slomiti. Razozi tog mučenja poznati su samo njoj i pojedinim članovima Reda, kao i način njezina povratka. Ništa nam nisu rekli, samo znam da smo bili previše euforični kad smo je vidjeli da bismo razmišljali o tome. Proveli smo još tjedan dana u onoj kući na plaži, a tada se vratili u Hogwarts na početku drugog mjeseca. Snijega nije bilo, biljke su počele popunjavati perivoj, a površina jezera se odledila te se lagano mreškala na povjetarcu. Od našeg povrataka prošlo je nekoiko tjedana; sada je treći dan mjeseca ožujka.

„Curke, ide tko na doručak?“ S vrata je u zadnji tren ponudila Evan. Već je otvorila vrata, a kroz njih je odmah uletio Stacy.
„Hej.“ Pozdravila sam, na što je on samo kimnuo. „Ček, idem ja.“ Viknula sam Evan, obuvajući marte. Stacy je trenutno vadio slušalice iz Dorinih ušiju. Nasmijala sam se, a zatim krenula u novu trač partiju na putu do Velike dvorane.

Cijeli mjesec razmišljam o njemu, ništa ga ne može izbiti iz moje glave. U magli sam se uspjela prisjetiti one noći; svaki tren osjetim njegov dah na vratu, njegov privlačan šapat, njegove dodire i pokrete. Htjela bih znati nešto više o njemu, nešto više od samog imena. Imam broj, ali ja sam prevelika kukavica da ga nazovem. Nisam nikome ispričala što se dogodilo, željela bih to zadržati za sebe. Ali svi su primjetili da sam stalno odsutna. Ne mogu si pomoći, stalno mi je u mislima.
„Kaj imamo poslije?“
Prekinula me iz razmišljanja i vratila u stvarnost, natjerajući me da pogledam u raspored.
„A daj… Nereš bilivit. Imamo blok sat Povijesti, a posije toga Proricanje. Ovaj dan mi je nepovratno uništen, iako je tak počeo.“ Zakolutala sam očima baš u trenutku kad je pored Gryffindorskog stola prolazio Snape. Oduzeo nam je 10 bodova.
„Jesam rekla?“

„Ma dajte, profesore, zašto mi?“ Pobunjeničkim glasom sam rekla Binnsu koji je htio da Aya i ja demonstriramo ono očemu je on pričao protekla dva sata. Naravno, mi nismo slušale. Nismo znale čak ni temu o kojoj je pričao. Samo je odmahnuo glavom i uporno nas tjerao naprijed. Krajičkom oka vidjela sam da se Grangerica zlobno smješka, a u rukama drži dugački pergament ispisan do kraja. U trenutku sam smislila plan te se nasmiješila i ustala. „Aya, idemo.“
Zbunjeno me pogledala pogledom koji govori nešto u stilu Pa kaj je tebi, ništa ne znamo., ali nije ništa rekla. Kada smo hodale do katedre, uzela sam Grangerici pergament iz ruku, potrgajući vrh koji je ostao u njenoj šaci. Već je digla ruku da me tužaka, kada su je Potter i Ron smirili. Aya brzo čita; ona je pročitala te zabilješke, prepričala ih meni, a ja sam smislila što ćemo glumiti i rekla to njoj. I sve to dok smo hodale do katedre. Nešto smo smuljalje, ličilo je na Binnsovo gradivo barem koliko je on uspio zaključiti.
„Evo, zapisat ću vam O svakoj.“ Svojim istim monotonim glasom nas je pohvalio, na što je Grangerica razgoračenih očiju ostala zuriti u nas do kraja sata. Kad smo izlazili, Lana joj je dobacila „Grangerice, pazi da ti oči ne ispadnu.“. Na to se ona, naravno, uvrijedila i uvrijeđeno odmarširala iz razreda. Mi smo se nasmijale te se ispred razreda podijelile; Lana, Norah i ja išle smo na Proricanje, a Dora, Evan i Aya na Aritmanciju. U prolazu smo čule nove tračeve. Jedan je bio vrlo sočan i uskoro će se kao zarazna bolest proširiti po školi. Napokon će netko zafrkavati Simbellmyne Blake.

„Shit.“
Kasnojutarnje sunce obasjavalo je nebo punim sjajem, a nekoliko zalutalih zraka doprlo je i do moje užasno čiste sobe. Na crvenom ormariću kraj kreveta skakutao je zeleni stvor pjevajući neku iritantnu pjesmu.
Ovo bi trebala biti savršena budilica. Da, naravno.
Osvrnuvši se po sobi, pogled mi je zapeo za drugu polovicu mog francuskog kreveta.
„Ooo shit. Big shit.“
Pokraj mene je, samo u crnim boksericama, čvrsto spavalo crnokoso muško biće. Nisam znala tko je, ni što ovdje radi, a nimalo više ni što se jučer događalo.
Previše alkohola.
Očito je jučerašnje druženje s par prijatelja uzelo maha.
Ustala sam, ustanovivši da na sebi imam samo preveliku mušku zelenu majicu koja mi je sezala do koljena i vjerojatno pripadala nepoznatome u mojem krevetu. Pojurila sam do ormara, usput srušivši nekoliko blesavih stvari koje su samo stvarale bespotrebnu gužvu u sobi. Na brzinu sam obukla crne tajice i kratke traperice s kojih su visjeli konci. Našla sam nekakvu crnu majicu s V izrezom i obula crne marte. Nakon poduljeg traženja olovke za oči pronašla sam je ispod kreveta te završila s oblačenjem. Pokupila sam njegovu majicu s poda i bacila je na krevet točno pored njegove uspavane glave. Promeškoljio se, a trenutak zatim otvorio oči.
„Jutro!“
Rekao je to veselim glasom, očito veoma dobro raspoložen.
Kako netko može biti sretan rano ujutro?
„Hej. Oprosti moram ići, žurim.“
Procijedila sam i okrenula se, stavivši ruku na kvaku.
„Okej, sam ću izaći. Znaš, bila si izvrsna jučer.“
Samo sam se nasmiješila, uspješno sakrivši užas koji se nastanio u meni. Posegnula sam slobodnom rukom u džep, napipavši nekakav nepoznati papir. Izvadila sam ga te ustanovila da na narančastoj podlozi više puta bijelim slovima piše Durex.
O moj Bože.
Odmaknula sam se od vratiju, još uvijek se usiljeno smiješeći i prikrivajući sve veći užas koji je polako, ali sigurno, izbivao na površinu. On je trenutno tražio hlače među pokrivačima, zasad neuspješno. Bacila sam omot u koš, bacivši samo jedan pogled na njega, samo zato da ne bih bacila papirić pored koša. Ali tim jednim pogledom našla sam, usred mnogih drugih otpadaka, i iskorišteni kondom.
Majko mila.

„Hej.“
Pozdravila sam sve prisutne u kuhinji, iako ih nisam vidjela pošto mi se oči još nisu navikle na mrak obasjan samo pokojom bakljom. Nekoliko pospanih glasova odzdravilo mi je na jednako rječit način. Nakon par trenutaka ustanovila sam da pola osoba, uglavnom muških, ne poznajem.
Sad sam popuno sigurna da ono jučer nije bilo samo druženje.
Svaka cura sjedila je u naručju neke muške osobe, osim Simbellmyne Blake. Ona je očito smatrala da je to previše… Cmoljasto. A možda i zato jer Maxa, njenog dečka i Dorinog brata, nije bilo ovdje. Iako sumnjam da je to razlog jer sigurna sam da prošlu večer nije bila toliko suzdržana, a ni vjerna Maxu.
„Ima kaj za jest? Toliko sam gladna da bih mogla pojesti i Blakeičin preveliki ego.“ Upitala sam posprdnim glasom, zijevajući. Simbellmyne mi je samo pokazala srednji prst i okrenula se, iako pouzdano znam da je željela napraviti nešto više. Ali obećale smo da ovog puta, u ovoj kući, nećemo praviti scene svojim sukobima. Ubrzo sam dobila sendvič A la Sirius, požderala ga za sekundu i otišla u dnevnu sobu gdje smo se morali svi naći. Prekoračivši nekoliko praznih limenki Guinnessa, otišla sam do prozora s kojeg su se vidjeli valovi što su se lagano njihali na zimskom povjetarcu neuobičajenim za ovo doba godine. Pokoja zraka sunca uspjela se probiti kroz svakim trenutkom sve oblačnije nebo te obasjala velike školjke pred našim vratima. Za par minuta pridružilo mi se i ostalo društvo, svi pospani i šutljivi, ali na svu sreću i svi koje poznajem.
„Dakle. Jedina razlika između ovog i Grimmlaudovog trga, gdje smo do sada bili, jest ta da je ovdje mnogo više smeća i to samo zbog vas. Nismo se preselili da vi možete partijati, već da pokušamo naći Doriu!“ Sirius uvijek započinje govoranciju opominjanjem, kao da smo mi nešto skrivili.
„Khm, Doru.“ Promrmljala je, opet, Lana.
„Nije važno!“ Iznervirano je viknuo tako da smo odmah ušutjeli. Čak je i muha zaustavila svoj let. Ostatak popodneva smišljali smo plan za pronalaženje Dore, a na kraju je jedna jedina odluka bila ta da ćemo se sutra sve dogovoriti.
Pri povratku u sobu zapela sam za posljednju, najgornju stepenicu, a kako sam se htjela uhvatiti za nešto bacila sam dvije slike sa zida te kotrljajući se niz stubište srušila Norah i Ayu. Nakon ispričavanja i svega što ide uz to, puna modrica, vratila sam se u sobu. Nepoznati više nije bio tu, ali sam zato pronašla plavi papirić na stolu, s njegovim brojem i imenom. Zvao se Gregory.

Kad mi je sljedećeg jutra došlo do glave što se one večeri dogodilo, prvo na što sam pomislila bio je Fred. Ali tad sam se sjetila da on nema nikakve veze s tim, a ni sa mnom. Odahnula sam kad sam shvatila da nikog nisam prevarila i nadasve, da sam slobodna.



Stajali smo zajedno na kiši, zagrljeni. On je uz sebe imao kovčeg, dok je njegov brat sto metara dalje nervozno pogledavao na sat. Čekali su vlak.
„Frede…“ Prozborila sam nakon podosta vremena šutnje koju nijedan od nas nije htio prekinuti.
„Čut ćemo se svaki dan, pisat ću ti. Ne brini.“ Pokušao me utješiti, ali nije pomoglo.
„Frede, nemojmo se zavaravati. Veze na daljinu rijetko kad uspiju. Volimo se i sve, ali tako više ne možemo.“
Spustila sam glavu na njegovo rame.
„Ali…“ Prekinuo se, vjerojatno shvativši da njegove još neizrečene riječi nemaju smisla. „Da. Imaš pravo. Dakle…“
„Da, Frede. Ovo je kraj.“ Poljubila sam ga u obraz i okrenula se, ne dopuštajući mu da bilo što kaže.
Kraj mene je projurio vlak koji će blizance Weasley odvesti na drugi kraj kugle zemaljske, daleko od mene.
Možda je tako i najbolje.
Kiša je padala sve jače, a jedna jedina suza zasjala u mojem oku.

Mrzim kukce.
Već treći dan za redom čistim. I to ne bi bio takav problem da čistim normalno, krpom i ribam. Ne, ja moram očistiti kuću od kukaca. Odvratna, gnjecava, gmizava stvorenja.
Fuj.
„George! Dolazi ovamo!“ Zderala se Aya ljutito držeći u rukama nešto… Mrtvo. Točnije, mrtvog glodavca. Odlično. Njušim nevolju.
„Ha?“ George se napokon, veoma pospanim korakom, došpancirao do dnevne sobe u kojoj smo čistile Aya, Lana i ja. Lana je odložila krpu motreći Ayu opreznim pogledom. Aya nikad nije izgledala opasnije. Zgnječila sam sto i nekojeg kukca danas te se u jednom trenutku zaglušujuće tišine čulo samo pucanje njegovih organa. Fuj.
„Ja idem na pauzu.“ Rekla sam nikome posebnome, ustajući s poda. Skinula sam prljave rukavice i odložila ih na drveni ormarić pokraj kante napola pune mrtvih, zgnječenih kukaca. Bacila sam pomalo uplašeni pogled prema Ayi i Georgeu te šmugnula kroz vrata na drugoj strani sobe.
„Čekaj, Sisqi, čekaj mene.“ Doviknula je Lana kad sam već bila na sredini hodnika. Stala sam, uperivši pogled u prazno. „Bit će frka sada.“ Zaključila je Lana kad je došla do mene. „Jap.“ Kimnula sam glavom ne obazirući se na velikog, dlakavog pauka na stropu iznad naših glava. Odjednom sam shvatila da je hodnik bio pun gmizavih stvorenja.
„Sisqi… Idemo nekud. Ja ne želim stajati tu pod… Ovim.“ S gađenjem je predložila gledajući u zrak, pogleda prikovana za osmerooko čudovište.
„Dijelim tvoje želje.“ Odgovorila sam, krećući prema vratima. Baš kad sam uhvatila kvaku, iza vratiju na drugom kraju hodnika začulo se deranje. Jadni George.

Njene vruće suze polako su se miješale sa sve gušćim kapljicama kiše. Bila je sama usred ogromne šume. Ne, nije bila izgubljena. Poznavala je ovo područje kao svoj džep. Njeno lice blijede puti ocrtavalo se u potpunom mraku poput blage svjetiljke. Oduvijek su je ljudi povrjeđivali, ali to joj nije predstavljalo problem. Bila je naviknuta na to. Ali danas… Danas je sve prešlo svoje granice.

Nježne, bijele pahulje padale su već pola dana. Grad je bio prekriven snježnim pokrivačem. U kasnu subotnju večer moj kvart izgledao je fantastično. Barem gledano s mojeg prozora. Najbliža ulična svjetiljka bila je jedan od tri izvora svjetlosti u ulici. Slabašno svjetlo nije bilo dovoljno da osvijetli osobu nedaleko od mojeg prozora. Visoka osoba u dugom tamnom plaštu nije gledala u ništa posebno. Čekala je nekoga. Povukla sam glavu s prozora te sjela na krevet. Hladni zimski povjetarac zalutao je u moju sobu i zanjihao zvončiće. Blaga, skladna melodija prekinula je noćnu tišinu.
Glupost.
Uperila sam štapić u zvončiće i lagano trznula rukom. Iako je vjetar i dalje puhao, više se ništa nije čulo.
Fuj.
Stala sam na jednog od rijetkih kukaca u kući, zgnječivši ga. Užas.

Zvono na vratima prekinulo je dugu tišinu te smo se svi, prema dogovoru, spustili u dnevnu sobu u kojoj više nije bilo nijednog kukca. Sirius je prvi ušao u prostoriju. Njegov crni kaput bio je prošaran mnoštvom bijelih pahulja. Na licu mu se ocrtavao izraz zadovoljstva. Iza njega, na vratima se pojavila visoka, blijedoputa prilika u dugom crnom plaštu. Ne. Nije moguće. Kako je ona dospjela ovamo? Ta ona je Slytherin; Voldemortova pristaša! Što ona radi u skrovištu Red Feniksa?
Prvotni šok svih nas mogao se vrlo lako vidjeti na svim licima u prostoriji. Napetu tišinu napokon je prekinuo Sirius, predstavivši nam nama dobro znanu osobu.
„Ovo je Simbellmyne.“
Simbellmyne Lenore Blake.

„Ne! Ja NE ŽELIM nju u ovoj kući!“ Ljutito sam vikala, bacivši prvu stvar koja mi se našla pod rukom na Siriusa. „Au!“ Odglumio je da ga boli, izmičući se sljedećoj vazi koja je već letjela prema njemu.
„Ona nam je potrebna.“ Mirnim glasom je objasnio, čineći mene još ljućom. „Pomoći će nam u traženju Dorie.“ Dodao je, shvativši da sam zbilja ljuta.
„Dore.“ Promrmljala je Lana ispod glasa.
„Svejedno. Trebamo njenu pomoć.“ Okrenuo se i izašao iz kuhinje, izbjegavši daljnju raspravu. Ljutito sam frknula nosom i izašla kroz druga vrata, direktno na drugi kat. Da barem još neko vrijeme ne moram gledati njenu groznu njušku.

„Sutra krećemo u akciju. Spremite se.“ Bila je to završna riječ sastanka, nakon koje smo se svi pokupili u svoje sobe. Ja sam dijelila sobu s Lanom, čija strana se nije bitno razlikovala od moje što se tiče (ne)urednosti. Ušle smo u sobu te istog trena izvadile ruksake iz ormara. Ja crno ljubičasti, Converse ruksak, a ona crveno bijelo crni, također Converse. Spakirale smo nekoliko najnužnijih krpica i još neke stvari. Deset minuta kasnije, ruksaci su bili naslonjeni na plavi zid, a mi smo pričale o Dori. Prekinulo nas je bučno otvaranje vratiju. Nečija ružna njuška pojavila se u sobi. Krasno.
„Kaj hoćeš?“ Upitala sam ju ljutitim glasom. Nema pravo samo tako ulaziti u našu sobu.
„Ovaj.. Ah, valjda pogrešna soba.“ Hladno je odvratila, u trenu se okrenuvši. Zamahnula je svojom dugom crnom kosom i izašla iz sobe, ostavivši vrata širom rastvorena.
„Koza.“ Promrmljala sam, ustajući da zatvorim vrata. Zbilja, ona je zadnja koja mi je sad trebala.

Mjesečinom obasjana prostorija bila je u tišini. Na podu nije bilo ničega. Ili… Ne, ipak, nešto se pomaknulo u kutu prostorije. Šuštanje plašta, a zatim i tih jauk. Netko je bio tu. „Jebeni kamen. Nosi samo nevolje.“ Procijedila je teškom mukom Dora. Bila je na izmaku snaga, ali još uvijek živa.
„Mrzim te.“ Dodala je, a zatim je sve utihnulo. Čak i cvrčanje cvrčka na prozoru.

Samo da pojasnim [opet], ona tam kaj plače na kiši, nije Sim. Da ne bi bilo zabune.

Osjetila sam nečiju hladnu ruku na svom ramenu. „Sisqi, dođi.“ Začuvši tihi šapat u svom uhu, okrenula sam se i našla se licem u lice s Fredom. Očekivala sam da će se nasmiješiti, ali on je zadržao svoj… Nekako tužan izraz lica.
„Kaj je netko umro?“ Upitah u šali, ali on me samo povukao za ruku i kroz gomilu odveo do vratiju. U društvenoj je vladala grobna tišina. Jedini izvor svjetlosti bio je stari kamin čija je vatra bila slabašna. Osjećala sam se pomalo jezivo pa sam požurila za Fredom prema portretu Debele dame.

Lagane pahuljice izgledale su kao krijesnice kad su se polako spuštale na zemlju u mrkloj noći. Zadrhtala sam, bilo mi je hladno. Ipak sam na sebi imala samo tanku majicu i izlizane traperice. Fred me privio uza sebe da se ne smrznemo. „Frede… Kaj je ovo?“ Upitala sam nesigurnim glasom, drhtureći na hladnom zimskom zraku. Nakon nekoliko trenutaka šutnje, progutao je knedlu i izgovorio „Anny… moram ti nešto reći.“ Zašutio je, iako sam očekivala da će nastaviti. Neko vrijeme oboje smo bili tiho, slušajući lagano mreškanje površine Crnog jezera. Podigla sam pogled i pogledala te nebesko plave oči koje su svijetlile u mraku. Osjetivši da ne zna što reći, da ne može naći prave riječi za nešto, poljubila sam ga.
„Sisqi. Molim te, nemoj mi otežavati ovo…“ Poljupcem sam mu otežala? Ne… Ne može mi to učinit. Nadam se.
„Što? Daj reci već jednom.“ Nervozno sam upitala, pripremajući se na sve što kaže.
„Ja…“ Zastao je. Opet tišina. „Sisqi, volim te.“
Ostala sam začuđena njegovim riječima. Zar je toliko muke bilo potrebno da mi to kaže?
„My puppy, i ja tebe volim.“ Nasmiješila sam se, a on me zagrlio. Zatvorila sam oči i prepustila se njegovom toplom zagrljaju. Više mi nije bilo hladno, iako smo sjedili u ledenom snijegu.

„Anduril, Frede!“ Bujica glasnog smijeha prenula me iz sna. Trgnula sam se, a s ruku i glave popadale su pahuljice. Smijeh se pojačao, a ja sam ustanovila da nas je ledena noć skoro smrznula. Fred je spavao kao top naslonjen na moje rame. Nasmiješivši se, shvatila sam da oko nas stoje Norah, Lana, Aya, Evan i Marie, trgajući se od smijeha.
„A ja sam mislila da si ti dobro dijete, Sisqi.“ Kroz smijeh jedva je izustila Marie, na što su se cure okrenule prema njoj.
„Sisqi? Kaj melješ?“ Rekoše uglas, sa zbunjenim izrazom lica.
„Pa Sisqi, skraćeno od…“ Započela je, a ja sam nastavila. „Sisqinanamook, moje…“
„Srednje ime.“ Začula sam iza sebe, skočivši na noge od iznenađenja.
„Oh, budan si.“ Zaključila sam, nakon što sam skoro dobila srčani udar.
„Sisqinanamook? Anduril, zakaj mi to ne znamo?“ Zbunjenost i uvrijeđenost miješale su se u Evaninom glasu.
„A ono… Nisam mislila da će vam ikad trebati moje srednje ime.“ Na brzinu izmišljeno objašnjenje prešlo je preko mojih usana. Pokušavši izmigoljiti s teme o svom srednjem imenu, predložila sam da se vratimo u dvorac.


Jedini izvor svjetlosti u mračnoj prostoriji bila je svijeća koja se polako gasila. Loj je kapao na prastari smeđi stolnjak, stvrdnjujući se u trenu. Posljednja stranica crveno crne bilježnice bila je ispisana do kraja. Gotovo do kraja. Nedostajale su još posljednje riječi, riječi kojima bi završila ovaj dio života i okrenula novu stranicu. Riječi kojima bi se oprostila od svog dnevnika. Podigla je pogled prema kratkoj svijeći, tražeći nešto normalno što može zapisati.
Fickt euch.
Te dvije riječi, ispisane najljepšim rukopisom, zapečatile su njen dnevnik. Te time i sve dosadašnje godine. Posljednja kap loja kapnula je na stol i prostorijom je zavladala tama.


Iz beskrajnog svijeta snova uvijek me moraju silom izvući. Naravno, i danas su me izvlačili. Iako neobičnim načinom.
„Sretan rođendan ti, sretan rođendan ti, sretan rođendan Sisqi…“ Zvuk veoma prehlađene mačke koja zavija morao me probuditi. Sneno sam otvorila oči, rukama se pokušavajući obraniti od kiše poklona koja me zasipala. Netko me zagrlio, ali ja nisam bila u stanju razaznati tko je to.
„Mda… Hvala.“ Izustih nakon nekoliko trenutaka mrmljanja. Spavaonica je bila obasjana kasnojutarnjim suncem, otimajući mi sve prilike za spavanjem
„Sisqi, budi se!“ Bila je to najava nadolazeće kante s vodom koja me smočila do gole kože.
„Aaa! Vi niste normalne!“ Zavrištala sam iskačući iz kreveta i prskajući sve oko sebe kapljicama koje su se cijedile iz prevelike sivo ljubičaste majice koja mi je služila kao pidžama.
„Napokon je budna!“ Uzviknuo je glas osobe koja je ušla u spavaonicu i netom kasnije me zagrlila. „Sretan rođendan, mala.“ Šapnuo mi je na uho i poljubio me.
„Odite si nađite sobu, imat ću traume iz djetinjstva!“ S prizvukom gađenja u glasu rekla je Lana, na što smo joj odvratili smiješkom.
„Anduril, sad si punoljetna. Sad buš se mogla kretati u našim krugovima, a ova djeca ne.“ S vrata je doviknuo George bacajući poklon na sve veću hrpu.
„Ti si dijete!“ Viknula je Evan, bacivši jastuk na njega. Trenutak kasnije stajao je usred hrpe perja.

Obično prepuni hogwartski hodnici sada su bili pusti i neobično tihi. Od Gryffindorske društvene pa sve do velike dvorane naišli smo na samo nekoliko učenika.
„Kaj je ovo? Di su svi?“ Upitala sam Lanu koja se nalazila najbliže meni.
„Pa praznici su zimski, kaj si zaboravila?“ Pogledala me nekim sumnjičavim pogledom, očito tražeći znakove neke ludosti na meni.
„Ja moron!“ Uzviknula sam lupajući se šakom po glavi.

U velikoj dvorani nije bilo mnogo ljudi. Ostali stolovi su bili relativno prazni, samo je naš bio skoro pun ljudi. Kad sam sjela okružili su me ljudi i čestitali mi rođendan.
„Uf.“ Uzdahnula sam kad su se svi maknuli.
„Klopa!“ Viknula sam te dohvatila tanjur ispod hrpe poklona, smiješeći se.


Pokoja zraka mjesečine uspjela je naći put do prazne prostorije kroz prljavi prozor. Vidjela se samo kvaka na teškim vratima i svjećica koja je gorjela na malenom kolačiću.
„Sretan rođendan mi…Sretan rođendan…“ Pjevušila je ispod glasa, sama slaveći svoju punoljetnost. Zatvorivši oči, puhnula je svjećicu. Prostorijom je opet zavladala tama.


„Hej, moj čips!“ Ljutito sam viknula otimajući zdjelu s čipsom iz Norinih ruku.
„E, ljudi, jel zna ko di je Dora?“ Upitala je Aya, s napola pojedenom čokoladom u ruci.
„Neam pojma.. Brijem da je otišla doma za praznike.“ Slegnula sam ramenima, vraćajući se jedenju svog čipsa.
„Nije… Rekla bi nam. A ni jučer je nije bilo.“ Dodala je Lana, vadeći neku vrstu mobitela iz ruksaka.
„Ja ju nisam vidjela od onog dana kad je Lana nestala.“ Uključila se Norah, također vadeći taj neki mobitel iz torbe.
„Da, onda je uletjela u spavaonicu i rekla da nema Lane. I nestala.“ Rekla je Aya zabrinutim glasom, odlažući čokoladu na stol. I ona je izvadila mobitel iz džepa.
„Jebote, cure, kaj je to?“ Rekla sam iznerviranim glasom buljeći u te predmete u njihovim rukama.
„Čekaj.“ Dobacila je Evan, tipkajući neš u to kaj je držala u ruci.
Sve četiri su stavile… To na uši, čekajući.. neš.
„Ajde Dora, javi se… Molim te…“ Zabrinuto je ponavljala Norah, sve dok nisu spustile te stvari s ušiju. „Shit, ne javlja se!“ Viknula je Lana, udarivši nogom o pod.
„Možda nema signala?“ Izjavih, ustiju punih čipsa.
„Uvijek ima signala, to je naš dojavljivač. Nekaj nije u redu.“ Evan je odložila dojavljivač, izvlačeći štapić. „Moramo ju pronaći.“
„Ajde, relax. Čovječe, rođendan mi je danas, bu se ona pojavila.“ Odvratila sam ustajući s tvrde stolice.


„Gdje je?“ Upitao je hladan glas, nadjačavajući vrištanje.
„Po stoti put vam kažem, ne znam!“ Viknula je Dora, previjajući se na podu od boli.
„Znaš! To si rekla i prošli put!“ Jezivi glas odjekivao je kamenom prostorijom. „Crucio!“ Viknuo je još jednom, pojačavajući bol.
„Ali sada fakat ne znam! Aaa!“ Prožela ju je najveća bol dosada.
Vlasnik hladnog glasa još jednom je zamahnuo štapićem, ali ovaj put Dora je utihnula i smirila se. Neobičnu tišinu poremetilo je samo šuštanje plašta koji se vukao po kamenom podu. Vrata su se zatvorila s treskom, a mjesečina je obasjala Dorino skamnjeno lice.


Samo da pojasnim, ona s dnevnikom i tortom nije Dora. Ono je netko treći.
I, oprostite kaj nikome ne komentiram, al neda mi se, a i nemam vremena. Uskoro ću to ispraviti, nadam se.

Na dlan mi je sletjelo nešto bijelo i odmah nestalo. Digla sam pogled prema zagasito crvenom nebu kad mi je nešto palo u oko i zamaglilo mi vid. Ipak sam uspjela vidjeti sve brojnije bijele pahuljice koje su se spiralno spuštale na zemlju. Snijeg. Napokon nešto normalno, nešto što poznajem. Bila sam sretna. Ispred mene se prostirala blještava bjelina tek nastalog snijega u dobro mi poznatom perivoju. Zvuk zatvaranja masivnih vratiju iza mene prenuo me iz transa. Stresla sam se jer, ipak, bilo mi je hladno. Obavijao me je hladan zrak smrzavajući mi nos. Stacy, koji se prvi našao ispred mene, pružio mi je crveno-zlatni šal.
„Zgodno.“ Nasmiješeno sam ga pogledala, pritom misleći na Gryffindorski šal. Omotala sam ga oko lica, da se ne smrznem, i nabila crno bijelu kapu na glavu.
Visoke kule prekrivene snijegom veličanstveno su se dizale u visine. Napokon, nakon dugo vremena, opet sam ugledala Hogwarts.

„Uzmite keks.“ Rekla je McGonagallica otvarajući poznatu kutiju s keksima. Ispružila sam ruku i dohvatila tvrdi keks u obličju SpužvaBoba i kiselo se nasmiješila. Ma krasno. Lana se nasmijala mojoj faci, ali smiješak joj je ubrzo nestao s lica jer ona nije dobila Spužvaboba već nešto neodređeno. „Hihi.“ Šapnula sam ispod glasa, a ona je samo frknula nosom i pojela keks.
„Dakle. Gospođice Roberts i Jones, drago mi je što vas mogu vidjeti. Hvala Bogu [i dečkima] da ste žive i zdrave.“ Podarila nam je jedan od svojih rijetkih smiješaka i nastavila s govorom. „Ali, imamo problem.“ Ozbiljniji ton stupio je na snagu. Alexis, kojem je očito bilo dosadno, počeo je puhati u moju kosu, što je mene užasno živciralo. „Što je sad opet?“ Upitao je Nathan, ošinuvši Alexisa pogledom. Alexis ga je ignorirao.
„Pa, netko iz naših redova napao je ove dvije dame.“ Moody. On je ispalio Avadu na mene i na… Simbellmyne. A vjerojatno i na Lanu. „Alexis, Stacy, nije napao vas!“ Uzviknuo je Seth. Prasnuli smo u smijeh, samo je McGonagallica ostala ozbiljna. Čak je i na Maxovom licu nakratko zatitrao osmijeh.
„Da nastavimo.“ Prekinula nas je McGonagallica. „Ali, kako znate da je netko iz naših redova?“ Upitao je, tko bi drugi, kad je on u ovom trenutku jedini sposoban razmišljati, Stacy. „Zato jer je napadnuta i Blake iz Slytherina. I zato jer je nečiji štapić nađen na mjestu zločina.“ Svi su zašutjeli pa je u prostoriji zavladala neobična tišina. Alexis je spustio noge s mog stolca i ispravio se u svom. Svi su čekali da saznaju tko je izdajica, samo smo Lana i ja ostale u starom položaju. „Od proteklog tjedna jedna osoba je u bijegu. Tjedan je bio vrlo dug svima nama. A izdajica je to iskoristio i pobjegao daleko.“ Ušutjela je i pokazala nam najnoviji Dnevni Prorok. Na naslovnoj stranici najuočljivije je bilo Moodyjevo izbrazdano lice i oko koje se nezemaljskom brzinom vrtjelo u svojoj duplji. Ispod slike je debelim, masnim slovima pisalo

WANTED
-dead or alive-

George je dograbio Prorok sa stola i počeo naglas čitati članak. Ja ga nisam slušala, isključila sam ton, što je učinila i Lana, sudeći po pogledu koji mi je uputila. Prozor je bio sasvim bijel, snijeg je padao u gustim i krupnim pahuljicama. Uzela sam još jedan keks i zatvorila oči. Više me ništa ne zanima. Opet sam tu, i ništa drugo mi više nije važno.

Prvo što sam ugledala pri stupanju u društvenu bile su tri osobe koje nisam vidjela već godinama. Marie Gille, Owen Murphy i Charles Bloom stajali su najbliže meni. Oni su bili najuočljiviji u masi ljudi koja je stajala u društvenoj, zbog svojih crno bijelih kapa, identičnih mojoj. „Marie!“Viknula sam i poletjela nasmiješenoj francuskinji u zagrljaj. Ne mogu vjerovati kaj ih opet vidim. Odlijepila sam se od Marie te zaglila Owena. „Owy!“ Moja prva, ali davno izblijedjela ljubav. „Anny!“ Začulo se sa strane, od Charlesa. Okrenula sam se prema njemu i nasmijala se. „Ne zovi me Anny!“ Ponovila sam svoju poznatu rečenicu i zagrlila ga. Ne mogu vjerovati. Ohio twins ponovno na okupu.

Iako su i ostali htjeli razgovarati sa mnom, ja sam samo produžila do spavaonice koja je trenutno, ali ne zadugo bila prazna. Bilo je ugodno s hladnih hodnika doći do tople spavaonice u kojoj je jednini izvor svjetlosti i topline bio kameni kamin. Vidjeti sve kao i prije, vratiti se u nešto što poznajem bio je prekrasan osjećaj. Osjećaj sigurnosti, a ne nečeg nepoznatog. Sjela sam na svoj krevet i zabuljila se u vrata koja su se svaki tren trebala otvoriti. Pogodila sam. Trenutak kasnije vrata su se sa zaglušujućim treskom otvorila i svi su se stropoštali na pod iza Lane koja je prasnula u smijeh pri pogledu na njih. Ja sam ustala, također se smijući.
„Vi budale, tko vam je rekao da se gurate?!?“ Bijesno je viknula Norah, ustajući s hrpe. „Mogli smo lijepo, ko civilizirani ljudi ući unutra, ali ne, tko bi poslušao jednu Norah?!?“ nastavila je svoju tiradu u kojoj joj se uskoro pridružila Aya.

Dečke smo metlom pomele van i zabranile im ulaz. Osim, naravno, Owenu i Charlesu jer su ih cure htjele upoznati. Sjedila sam na svom krevetu držeći Evelyn, Laninu zmijicu, u rukama. Do mene je sjela Marie i šapnula mi na uho „Godi im ovo društvo. Dugo se nisu imali kome hvaliti.“, pritom pokazujući na dečke sa smiješkom na ustima. Ostatak večeri Marie i ja provele smo smijuckajući se izmišljanju i nepreglednoj mašti dečkiju. Pričali su o svojim "avanturama", iz kojih smo ih uvijek mi spašavale. Nravno da su to prešutjeli.

Oko ponoći začulo se kucanje na vratima koje nas je sve prenulo iz polusna i prekinulo Charlesovu govoranciju o zaštiti gnomova. Svi smo zahvalno odahnuli, a Lana je otključala vrata te time dopustila cijelom Gryffondorskom domu da uđe u spavaonicu. Krajičkom oka opazila sam Alexisa i Stacya kako se smješkaju i odlučila ih zadaviti čim dođem do njih.
Naša spavaonica bila je najveća pa nije bio problem ugurati sve koji su došli.

Vješte Ayine i Sethove ruke [i štapići] osvjetlile su sobu i napravile više prostora. Usred spavaonice pojavio se klimavi drveni stol pun pivoslaca, plamenviskija i svih slatkiša koje su blizanci uspjeli donijeti iz Hogsmadea. Netko je sa sobom donio laptop otporan na magiju te se pobrinuo za glazbu. Krevete smo uvukli u debele zidove da sam ne smetaju i party je mogao početi. Toliko ljudi u tako malenom prostoru još nikada nisam vidjela, ali to me nije spriječilo da uživam. George me odveo od zida na sredinu spavaonice pa smo zaplesali uz nekakvu brzu pjesmu. Prepustila sam se ritmu i zaboravila na sve drugo. Već jako dugo nisam bila ovako sretna.



Ljudi, znam da je post jadan. Ja ne znam kaj je sa mnom, ali znam da u zadnje vrijeme ne mogu ni rečenicu kak treba sastaviti. Nikak ne mogu neki zaplet izmislit.
Nadam se da bum se popravila nakon kaj pročitam nekoliko dobrih knjiga po preporuci.
A novi post nemojte očekivati prije nogo što ja ne budem zadovoljna svojim pisanjem.

„NE!!!”
Klečala sam na gruboj zemlji, već napola onesviještena. Ispred mene Simbellmyne je upravo pala na leđa, vrišteći od boli. Iznad nje stajao je Voldemort, grohotom se smijući njenoj boli. Ja sam plakala, znajući da joj ne mogu pomoći. Ona se previjala po podu, pogledom tražeći pomoć, ali znala je da nema nikoga. Odjednom se pokraj Simbellmyne stvorila Lana, također vrišteći od strahotne boli. Pokraj Lane stvorila se Emma, pa Dora, pa Maggie. I na kraju, kao posljednji udarac, bila je Melody. Tad sam i ja zavrištala. Nisam više mogla podnijeti tu bol, taj osjećaj da im ne mogu pomoći. Znala sam da je to samo odraz, ali ipak. Gledati ih na smrtnim mukama bilo mi je teže nego samoj biti pod Cruciom.
„Ne… Prestani…”
Jedva sam izustila, boreći se za dah.
„Molim te…”
Ali moja bol nije jenjavala, naprotiv, bila je sve jača.
„Ne… Prest…”
Zamračilo mi se pred očima, i pala sam u nesvijest.

Gdje sam? Što se dogodilo? Ničeg se ne sjećam… Osjetila sam da se nalazim u prostoriji s mnogo ljudi. Čula sam žamor oko sebe, ali nisam mogla otvoriti oči. Nisam imala dovoljno snage, kapci su mi bili preteški.

„Ne, nju šaljemo tamo… Ona će se bolje uklopiti tamo, a nju ostavljamo po starom.”
Čula sam nepoznati glas kako raspravlja s nekim. Nisam znala o čemu, ali to mi nije bilo bitno. Samo sam htjela saznati što se dogodilo. Što je bilo nakon mojeg pada u provaliju… I odraza mojeg najvećeg straha. Kako sam došla ovamo? Jesam li opet u svijetu živih? Što se događa???

Osjetila sam kako me netko gurka sitnim ručicama. To me podsjetilo na vilenjaka. Dobbya… Ali, to ne može biti on. Ne, možda mi se samo pričinjava da me netko gurka.
Da, pričinjava mi se.
Tada me je par jakih ruku protreslo, a ja sam morala otvoriti oči.
„Živa je!” Uzviknuo je glas osobe koja me je protresla.
„Živa je? Oh, hvala Bogu…”
Nad mene se nadvilo mnogo glava, a ja sam prepoznala samo jednu. Vidjela sam samo pramen plamenocrvene kose. Fred. Barem on.
Ja sam samo zbunjeno zurila u ljude oko sebe. Nisam znala tko su, ali osjećala sam da mi žele dobro. Fred me zagrlio, ali ja nisam mogla ni pomaknuti ruke. Svaki mišić me bolio. Osjećala sam se kao da me zgazio kamion. Plavokosi dečko pokraj Freda se nasmiješio. Nisam znala tko je. Imao je dugu plavu kosu, plave oči, blijedu put. Pokraj plavokosog dečka stajao je malo stariji crnokosi dečko. Izgledao je zabrinuto. Bio je sličan Dori. Pokraj njega bio je jedan dečko blesavog osmijeha i tupog pogleda. S druge strane stajao je tamnokosi dečko malo dulje kose. Kraj njega zbunjenim pogledom promatrao me smeđooki dečko. Nad moju glavu nadvila se još jedna crvena glava. George. Već dvojicu poznajem.
„Jesi dobro? Hoćeš čaj?” Baš je pametan. Čaj.
„Ne, neću čaj. Nisam žedna. I, nisam dobro, osjećam se kao da me prožvakao pas. A tko ste vi?” Okrenula sam se ostalima.
„Joj, oprosti. Zaboravio sam da ti nije baš za piće.” George je povukao glavu i vratio se poslu od prije.
„Anduril, ovo je Stacy.” Fred je pokazao na plavokosog dečka. „Stacy Peralta, drago mi je.”
„I meni je drago, pružila bih ti ruku, ali ne mogu pomaknuti nijedan mišić.” Nasmiješila sam se.
„Maxymodus River Mist.” Pokazao je na crnokosog dečka.
„Mist?” S čuđenjem sam upitala.
„Da, ja sam Dorin brat. Max.” Ostao je pri svojoj zabrinutoj faci.
„Alexis Fynn Mist.” Nastavio je Fred.
„Još jedan Mist?”
„Da, ovo je Dorin bratić.”
„Hi. Kak smo?” Sad izgleda još blesavije.
„Nikad bolje.” Sarkastično sam odvratila.
On je samo slegnuo ramenima i ponovno se zabuljio u neku meni nepoznatu točku. Možda on na taj način razmišlja, a možda mu je samo dosadno.
„Nathan Stevenson.”
„Drago mi je.” Nasmiješio se. Zgodan je.
„Seth Cohen.” Posljednji, onaj smeđooki.
„Bok.”
Izgledali su u redu. Svi.
„Ovako, sad kad ste se upoznali, moramo prijeći na posao.” George nam se pridružio.
„Ravenclawi, vi ste na redu.” Ne znam što bi ovo moralo značiti, ali očito da su oni znali. Nathan, Seth i Alexis su se maknuli od kreveta, a po zvuku vratiju očito i izašli iz prostorije.
„Ovaj… A kaj sam ja? Koji dom?” Zbunjeno sam upitala.
„Ti si Gryffindorka. Mi smo svi Gryffindori osim one trojice.” Sad se javio i Fred, koji je dotad samo sjedio pored mene i razmišljao.
„A…” Nastavila sam s pitanjima, ali George me prekinuo.
„Čekaj. Sve ćeš saznati za par trenutaka.”
Pružio mi je nekakav napitak crvenkaste boje.
„Ispij ovo, a zatim probaj zaspati. Pomoći će ti.”
Uzela sam napitak i ispila ga.

„Anduril!”
„Čekaj, pusti ju, spava.”
Zašto me danas svi nasilno bude?
Otvorila sam oči i vidjela kako kroz vrata upadaju cure. Lana, Dora, Aya, Jennifer. George je imao pravo, napitak mi je pomogao. Više me ništa nije boljelo i dobila sam odgovore na mnoga pitanja. Ali nisam saznala što se desilo od pada u provaliju.
„An! Kak mi je drago kaj si dobro!” Lana me zagrlila, a cure posjedale oko mene na krevet.
„George! Ajde van sad, slijedi trač party.” Slegnuo je ramenima i pridružio se dečkima vani.
Mi smo pričale o svačemu, a onda ih je Nathan pozvao van. Ostala sam sama. Prvi put sam imala priliku promotriti prostoriju. Nalazila sam se u prosječnoj kolibi. Nasred kolibe bio je poveći krevet i ja na njemu. S moje lijeve strane klimao se stari drveni stol, pun nekakvih papirića. S desne strane po podu su bile razbacane razne slike. Moje slike. Moje uspomene.
Kroz prozor je uletjela golubica i sjela na gredu iznad mene.

Saznala sam da koliba nije jednosobna, nego da se ispod stola nalaze vrata za podzemnu sobu. Sjedili smo na kaučima pred kaminom u kojem se vatra već polako gasila. Svaki se bavio svojim poslom.
„Seth?”
„Da?” Podigao je glavu od stripa koji je čitao i pogledao mene.
„Ovaj… Gdje smo to?” Upitala sam pitanje koje me mučilo cijeli dan.
„U šumi.” Zaključak i pol.
„A jesi pametan! To i sama vidim!” Klepnula sam ga po glavi, a on se nasmiješio.
„Koliba je u šumi, šumi pod imenom Terabithia.”
„Wow, baš je dobro ime.”
Zašutjela sam, a nedugo zatim pošli smo spavati. Podzemna soba vodila je u još nekoliko spavaćih soba. Ja sam bila u sobi s Lanom, Jennifer, Stacyem i Fredom. Stacy je rekao da se moramo naspavati, jer sutra krećemo. Ja sam napokon utonula u dugo priželjkivani san.

Podijelila sam onaj veliki post na dva posta, možda će vam olakšati čitanje.

Sim i ja smo sjedile na pinky kauču, pokušavajući smisliti način za oslobađanje Lane. Niš nam nije padalo na pamet. Osim kaj je Sim svake dvije minute ustala, povikala „Znam!”, sjela te dodala „Ma ne, nije dobro…” Spužvasti je sjedio nekoliko metara dalje i nije obraćao previše pozornosti na nas. Držao je nešto pinky u rukama, ali nisam skužila kaj. Možda nekaj čime namjerava zagutiti Sim kad mu dojadi. Ako nebu on, onda bum ja.

„Znam!” Opet.
„Sim! Daj više prestani! Kak da ja nekaj smislim ako ti tu stalno skačeš?”
„Ne, ne, sad zbilja znam!” Nadam se.
„I bolje ti je.”
„Gle, moramo…”
Nerado priznajem, ali dobar plan!

„Nadam se da zna čitati.”
„Bolje mu je da zna.”
Držala sam u ruci bijeli papir A3 formata na kojem smo velikim crnim slovima napisale:

HEJ SPUŽVASTI! JA HITNO MORAM PIŠKITI!!!
Anduril (ona bez šešira)

„Hajde, idi ga zalijepi!”
„Idem, ne guraj me!”
Otišla sam do jedinog žutog zida nasuprot Spužvastom i zalijepila papir. Pogledala sam Spužvastog u nadi da će podići pogled. Ništa. Vratila sam se do Sim i sjela. Čekale smo da podigne pogled.

Izvukle smo mačeve.
„Sim, ne zezaj se sa mnom, naoružana sam!” Glasno sam rekla, da me Bobby čuje.
„I ja sam! Povuci to što si rekla o njemu ili moj mač više neće biti čist!” Zbilja smo bile glasne, ali Bobby ništa. Beznadno smo sjele, pokušavajući nešto smisliti.

„Znam!” I opet.
„Ma nemoj.”
„Moraš otići…”
Danas je stvarno puna ideja.

Ustala sam i krenula prema vratima. Stavivši šaku na kvaku i već pomalo otvarajući, osjetila sam nečiju ruku kako me zgrabila oko pojasa. Napokon se i Bobby pokrenuo. Upitno me pogledao, a ja sam mu lijevom rukom pokazala papir na zidu. Pročitavši, pokazao je rukom na prvi hodnik. To! Tamo je Lana. Odjurila sam u tom smjeru.

„Lana! Lana!” Dozivala sam ju šapatom. U hodniku su bila troja velika žuta vrata.
„Lana!!” Ništa.
Oprezno sam otvorila prva vrata i provirila. Činila se kao soba u kojoj je Lana. Sva sreća. Ušla sam u sobu i zatvorila vrata. Bio je potpuni mrak. Posegnula sam prema štapiću, zaboravivši da ga nemam. Shit! Osjetila sam da me nešto škaklja po lijevom stopalu. Rukom sam bacila što-je-već-to-bilo na pod. A onda mi je ideja došla niotkud. Pljesnula sam rukama i upalilo se svjetlo. Uspjela sam. Pogledavši na pod, ustanovila sam da bih bila sretnija da nisam upalila svjetlo. Prema meni su polako hodali divovski, crni, dlakavi pauci s osam očiju i pinky točkicama po nogama. Osamdeset očiju bilo je uprto u mene. Ako sam nešto uistinu mrzila, to je bio Potter, dan bez ručka i divovski pauci. Otvorila sam vrata i zakoračila van, ali nešto me uhvatilo za nogu i povuklo nazad u sobu. Posegnula sam za mačem, ali sjetivši se uputa, odustala sam od toga. Nije bilo izlaza, Sim ne zna gdje sam, a pauci izgledaju jako gladno. Nisam imala želju umrijeti na takav način. I to još u zemlji smrti.

Sim i ja smo stajale kraj Lanine ćelije. Kako sam pobjegla i zakaj je Sim ovdje, to je priča za neki drugi put. Sad imamo problem.
„Sim, mislim da si nešto zaboravila u tom svom briljantnom planu.”
„Kaj?”
„Kak da pustimo Lanu van?”
„Pa otključamo s ukosnicom.” Ono. Formalna stvar.
„Tuko! Pa nemamo ukosnicu!”
„Nemamo? Pa uvijek ju imaju na filmovima.”
„Na filmovima, Simbellmyne, na filmovima! Ovo nije film!!”
Nisam bila ljuta, ali nisam mogla vjerovati da je zaboravila nešto takvo.
„Ma gle, sigurna sam da ćemo nešto naći.” Okrenula se oko sebe kao da očekuje da će se odjednom stvoriti ključ. „Što je iza onih vratiju?” Pokazala je na vrata iza mene. „Kak da ja to znam?” Slegnula sam ramenima. Ona je pojurila prema njima i pokušala ih otvoriti. „Fuck! Zaključana su.” Vratila se i sjela na pod. Ja sam se naslonila na zid u nadi da će mi ideja doći sama od sebe. Nagnuvši se da zavežem starku, osjetila sam da mi je ogrlica puknula i pala na pod.
„Ne!” Pokušala sam ju uhvatiti dok je padala, ali nikada nisam imala dobre reflekse. Raspršila se u stotine komadića.
„Ne…” Ponovila sam, a cure su me gledale, ne znajući što reći.
Pokušala sam skupiti komadiće, ali kad sam ih dotaknula samo su se zasvijetlili i nisam ih mogla odvojiti od poda.

Komadići su svi zasvijetlili i počeli se dizati praveći vrtlog. Nisam se usudila dotaknuti ih, jer sam znala da se radi o nekoj moćnoj magiji. Svjetlo u sobi se ugasilo, ugasili su se i komadići. Ništa nismo vidjele. Ja sam pljesnula, ali svjetlo je samo na trenutak zasvijetlilo. No to je bilo dovoljno da ja ugledam neobičan ključ ispred sebe. Zgrabila sam ga, i u mrklom mraku pružila ga Sim.

„Jel znaš kaj je ovo?” Upitala sam nadajući se dobrom odgovoru.
„Ovaj… Ključ?”
„To i ja vidim, ali nije običan!”
Škljoc! Lana je izašla iz ćelije. Upalilo se svijetlo. Sim je u ruci držala ključ i smiješila se. Ja sam zagrlila Lanu, a onda smo sve tri pogledale prema zaključanim vratima pa prema ključu u Siminoj ruci.
„Hej! Pa to je ključ koji otključava sve brave!”
„Stvarno? Izgleda da se ipak isplati čitati knjige, Lana?”
Iznenada se izvana začuo ljutiti uzvik koji je, vrlo vjerojatno pripadao Bobbyu. Otkrio je da nismo na veceu.
„Sim, brzo!” Pojurile smo prema vratima. Sim je gurnula ključ u bravu. Ruke su joj se tresle. Od straha ili od uzbuđenja, to nisam mogla skužiti. Bobby je upao u sobu i zadovoljno uzviknuo. Potrčao je prema nama, u svom SpužvaBob stilu.
„Sim, otključaj! Brzo!”
Još par pokušaja, i onda napokon… Škljoc! Otvorile smo vrata i izletjele van. Zatvorivši vrata s glasnim treskom, čule smo Bobbyevo ljutito urlikanje. On nije mogao izaći.
Okrenula sam se da vidim gdje se nalazimo. Bile smo u ogromnoj prostoriji crnih zidova i otvorenog stropa. Vani je bila oblačna noć. Stajale smo na zemlji, a na drugoj strani prostorije nalazila su se divovska bijela vrata na kojima je velikim crnim slovima pisalo: IZLAZ. Iako smo bile na kraju snaga, potrčale smo prema vratima kao bez duše.

„Sim! Stani, Sim!!! STANI!!!” Vikala sam za njom, jer sam vidjela nešto što ona očito još nije opazila.
„Što je? Zar ne želiš da dođemo do kraja?” Mrzovoljno je upitala, kao da ne vidi da ne može dalje.
„Naravno da želim, ali daj pogledaj ispred sebe. Vidiš da ne možemo dalje.” Uspuhano sam došla do nje.
„Zašto nebi mogle?”
„Sim, stojimo na rubu provalije! Pa pogledaj! Ako staneš još jedan korak, gotova si!”
Stajale smo na samom rubu provalije, duboke provalije, provalije u kojoj je bila lava.
„An, o čemu pričaš?”
„Zašto smo stale?” Lana je stala pored mene. Jedva dišući, sjela je na pod i upitno me pogledala.
„Čekaj malo, hoćete reći da ne vidite ovo ispred nas?” Zbunjeno sam okretala glavu od jedne do druge, očekujući da će se svaki čas nasmiješiti. Ali bile su smrtno ozbiljne.
„Kaj ovo, An?”
„Pa…” Beznadno.
Ali zašto? Zašto one ne vide provaliju?

Začula sam veseli cvrkut ptica. Blagi povjetarac hladio me na vrućem suncu. Otvorila sam oči. Ležala sam na mekanoj zelenoj travi. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka. Sunce me dodirivalo svojim sjajnim zrakama. Iznad mene proletjela je prekrasna narančasta ptica. A upravo tog trena, meni je nešto palo na čelo. Ma krasno.

Ispred mene prostirala se zelena dolina. Beskrajna zelena dolina. Nije bilo ničeg doli zelene trave. Sve je bilo tako mirno. To sam ustanovila nakon što sam odlučila ustati. Mrzovoljno brišući ptičju kakicu s čela, bacila sam pogled oko sebe. Iza mene bila je šuma. Gusta, hladna, vlažna, jeziva šuma. Pored mene ležala je blijedoputa djevojka duge crne kose. Na glavi je imala šešir, bila je odjevena u crno, a na nogama je imala marte. Iz lijeve marte izvirivao je bodež sa znakom zmije. Zmije koja me podsjećala na nešto… Ali nisam znala što.

Nakon nekog vremena cura u crnom otvorila je oči. Ustala je i pomalo omamljeno okrenula se meni. Ocjenjivački me odmjerila pogledom i upitala: „Tko si ti?”
„Nemam blagog pojma.” Odvratila sam i slegnula ramenima. „A ti?”
„Nemam blage veze.” Slegnula je ramenima, a ja sam se nasmiješila.
„Gdje smo?” Pogledala je oko sebe.
„Idemo pogađati.”

Nakon pola sata sjedenja na travi, ustanovile smo da ne znamo tko smo, da smo tu usred ničega i da ne znamo kako se spasiti.
„Jesi čula?” Upitala me napeto osluškujući.
„Kaj?”
„Ovo.”
„Kaj o…” Začula sam šum iza sebe.
Refleksno sam ustala i okrenula se. Iz grmlja je izašao muškarac.

„Simbellmyne, ovo je Anduril,” Pokazao je na mene, „Anduril, ovo je Simbellmyne.” Pokazao je na nju.
Pružila sam ruku. „Drago mi je.”
„I meni.” Nasmiješila se.
„Ovako. Nemam puno vremena za objasniti pa ću biti kratak. Vidite ovu ravnicu?” Počeo je.
„Da.”
„Na kraju se nalazi dvorac.”
„I?”
„Morate doći do njega.” Wtf???
„Propješačiti to sve? Nema šanse.” Izgleda da i Simbellmyne slično razmišlja.
„Ne propješačiti. Čekaju vas konji.” Jahanje? Može!
„Ali zašto moramo doći do kraja?”
„Ti, Simbellmyne, da bi spasila svoju majku, a ti Anduril, da bi spasila svog oca.”
Kad sam čula njegove riječi, vratilo mi se pamćenje kao da ga nisam ni izgubila.
„Sim!” Veselo sam uskliknula i zagrlila ju.
„An!”
„Čekaj malo, kaj ti tu radiš? Nisi ti mrtva? A i ja bih trebala biti…”
„Cure! Nemamo vremena!” Vratio nas je u stvarnost i ja sam utihnula.
„Tako.” Nastavio je.
„Čekaj malo, ali ja nemam oca! A ni Simbellmyne majku!”
„Hoćete me slušati ili želite zauvijek ostati ovdje?”
Smirila sam se i počela ga slušati.
„Napokon. Morate doći u dvorac da biste spasile njih. Ali i sebe. Vi ste mrtve, ali još imate šansu za povratak. Rijetki dobiju šansu.”
„Pih! Mačji kašalj! Samo to?”
„Pa, da. Samo što ćete naići na neke prepreke.” Rekao je to s naglaskom na neke.

Lagano smo kaskale na konjima. Ja sam sjedila na zelenom konju kojem sam se ja dopala, a Sim na plavom konju s kojim se mučila da bi je slušao.
„Ma, rekao je neke prepreke. Sve se to da srediti sa štapićem.” Napokon i Sim ima pravo.
Iznad mene proletjela je ona narančasta ptica. A meni je nešto palo u šaku. Ne opet!
Sva sreća, bio je to papirić.

Ovaj, zaboravio sam vam reći, nema magije. Nemate štapiće kao ni posebne moći. Sad ste bezjaci.

Ha?
„Sim! Pogledaj ovo!” Pružila sam joj papirić.
„Kaj??? Ma fuck…” To je bilo sve što je rekla.

Nakon pola dana jahanja, napokon se na obzoru pojavio dvorac. Bio je još jako daleko, ali ipak smo bile sretne. Još samo kad bi konji mogli malo brže…

„Ma fuck! Zašto nam ovo nije rekao?”
Bile smo blizu dvorca. Problem je bio u tome što se dvorac nalazio na otoku, usred jezera. A mi nismo mogle do tamo.
„Joj, da je barem Ravena ovdje…” S čežnjom u glasu Sim je pogledala u nebo.

„An, gledaj!” Sim me drmnula laktom, ali ja nisam reagirala.
„Au!” Sad me klepnula po glavi. „To boli! Kaj da gledam?”
„Gore, gledaj gore!”
Ha? Iznad nas je kružilo nekakvo stvorenje. Isprva nisam skužila kaj je to, al onda mi je doprlo do mozga. Pogledale smo se i Sim je viknula: „Ravena! Ravena, sleti!” Ništa.
„Ravena!!!” Sim je vikala iz sveg glasa.
„Safira.” Iza nas se niotkuda stvorio nepoznati dečko.
„Kaj melješ?” Sim je spustila pogled na njega.
„Nije Ravena, Safira je.” Objasnio je mirnim glasom.
„Kak znaš?” Uvijek je uporna.
„Ona je moja zmajica. Safira!” Viknuo je i pogledao gore. Safira je odmah sletjela. Procjenjivački nas je pogledala, i nije se činila baš zadovoljna.
„Ovako, cure. Dat ću vam da preletite jezero na Safiri.” Svjetla točka ovoga dana! „Lako ćete ući u dvorac, ali teško ćete doći do kraja. Moram vam dati ove mačeve,” bacio nam je svakoj mač u ruku, „i savjetovati vam da se ne borite osim ako je to jedini izlaz. Radije malo promozgajte pa neprimjetno pobjegnite. Doviđenja!” Okrenuo se i nestao u šumi.
„Hej, stani! Kako…?” Pokušale smo ga zaustaviti, ali već je otišao.

Fantastično! Koji pogled! Supeeeeer!!!
Bila sam impresionirana pogledom koji se pružao sa Safirinih leđa. Ispod nas bistro jezero od kojeg su se odbijale prekrasne sunčeve zrake. Sve okolo nepregledna zelena ravnica. A u sredini, prekrasan dvorac čvrstih zidina. Nisam mogla odlijepiti oči od njega.

„Moje noge! Boli!!!” Sišla sam sa Safire i legla na pod. Noge su me strahovito boljele.
Sim je, naviknuta na letenje zmajem, elegantno sišla sa Safire sa smiješkom upućenim meni. Ljutito sam ju ošinula pogledom, a ona je pogladila Safiru u znak zahvale. Bila sam sigurna da joj je šapnula nešto. Sljedećeg trena, Safira je poletjela, a ja sam odletjela par metara dalje zbog vjetra kojeg je stvorila uzlijećući. Sim se cijelo vrijeme smijala.
„Simbellmyne! Nije smiješno!” Utihnula je. „A jesi poslušna…” Rekla sam s čuđenjem i ustala. Sim je i dalje s neobičnim izrazom u očima gledala u nešto iza mene, nešto što ja nisam vidjela. Izgleda da nije utihnula zbog mene. Okrenuvši se, ugledala sam ga. Bio je to divovski…
SpužvaBob Skockani??? Kaj je ovo?
„Ovaj, An, zakaj mi se ovaj lik čini poznat?” Sim je napokon odlijepila pogled od njega i okrenula se meni. SpužvaBob nas je sa zanimanjem promatrao.
„Poznat? Neam pojma, ja ne znam s kim se ti družiš. Ovo je SpužvaBob, lik iz bezjačkog crtića.”
„Bezjačkog? Pa ja to ne gledam! A imam osjećaj kao da ga viđam svaki dan.”
„Vjerojatno. Lana ga obožava.”
„Lana! Pa da!”
SpužvaBoba nije lako zaboraviti, Lana nas svaki dan muči pričama o njemu.
Spužvasti nas je i dalje promatrao, a onda krenuo prema nama, uhvatio nas rukama i nosio nas prema dvorcu.
„Hej! Kaj je ovo? Kamo nas nosiš?” Vikale smo, ali on se samo blesavo smijao.

„Lana??? Kaj ti tu radiš???” To bi otprilike bila Simina i moja reakcija kad smo vidjele Lanu. Lanu u ovoj zemlji smrti, Lanu u ovom dvorcu, Lanu u SpužvaBobovom domu, Lanu iza rešetaka u SpužvaBobovom domu, Lanu u ružičastoj ćeliji u preprepreviše pinky SpožvaBobovoj kući. Nadam se da ste skužili.
„Nemojte razgovarati s njim jer ćemo dijeliti ovu ćeliju! Nemojte mu reći ni slovca! I spasite me!!!!!” A to bi bila Lanina reakcija na nas.

P.S. Ljudi oprostite kaj me nije bilo, uzela sam malo pauze =)

Prolazeći kroz šumu morale smo stići do novog dijela New Yorka. Šuma je bila mračna i gusta, teško smo prolazile. Ja sam bila ljuta na cure pa sam hodala daleko ispred njih pognute glave. Dora je otvorila pismo u avionu. A u pismu smo našle običan, najobičniji komad pergamenta. Prazan. Ne, nije bio ispisan nevidljivom tintom. Jednostavno, bio je - prazan. Znala sam da ga ne smijemo otvoriti prije nego što sletimo, imala sam loš osjećaj.

Emma je dotrčala pred mene, blesavo skakućući i smijuljeći se.
„Hey curo! Get alive! Don't be mad! We are in New York! Get alive!” Ja sam ju samo blijedo gledala.
„To bi značilo da ima ideju.” Lana je dobacila smijući se.
Nasmiješivši se, stala sam i pričekala cure. Kad su me dostigle, Dora mi je pružila pismo.
„An, ti si rekla da moramo otvoriti pismo kad sletimo.”
„I?”
„Pa, da ga otvorimo sad?” Uz dozu opreznosti objasnila je Aya. Znala je da lako mogu planuti.
„Ma radite što hoćete. Ionako ste već pokazale da vam nije važno moje mišljenje.” Dala sam Sim pismo i okrenula se.
„Anduril!” Nikad me nije tako zvala. „Ako zbilja želimo spasiti Draca, moramo biti složne!” Ona uvijek zna kaj treba reći.
„Otvaraj to pismo!” Nasmiješila sam se.

Sjedile smo u kafiću. Polako ispijajući svoju Fantu, zamišljeno sam gledala kroz prozor. Zašto? Zašto su nas maknuli sa zadatka? Jesmo li nešto pogriješile? Ili je to bilo zbog naše sigurnosti? Ipak smo mogle nastaviti nakon eksplozije. Došli su i rekli da će dalje oni nastaviti. I poslali nas doma.
„Hej, cure…” Uspuhano je dotrčala Mel i svalila se u stolac. „…bok!”
„Hej… Kaj nisi ti na natjecanju?” Lana nam je upravo donijela sladolede.
„Ne, netko je napao jednu skupinu iz Francuske pa je otkazano. Poslali su nas kućama. A vi? Vidim da ste našle Sim, a Draco?”
Pogledale smo se lijenim pogledom pa je Aya počela objašnjavati.
„Našle smo Sim, sve pet. I krenule u New York po Draca.”
„New York? K meni? Pa kaj niste javile?” Prekinula ju je Mel.
„Slušaj! Otvorile smo pismo koje nam je dala Sim, a u njemu je bila bomba.” Melody je prestrašeno udahnula. „Ne jaka, ali dovoljna da nas je bacila u nesvijest na nekoliko sati. Tada su se pojavili Lucius i Simin i Emmin stari. Rekli su da odmah odemo kući. Oni će spasiti Draca. I tako smo se našle ovdje.”

Stajala sam nasred ulice. Oko mene su lepršale blještavo bijele pahuljice snijega. Snijeg mi je bio do koljena, ali ja sam se lako probijala. Bila sam odlučna u svojoj nakani pa mi ništa nije bilo teško. Imala sam samo jedan cilj. Weasleyjevi čarozezi.

Otvorivši vrata, ugledala sam Freda kako čita neka spise. Podigao je glavu i skoro pao sa stolice kad me ugledao.
„Čuj, dečko! Mene se ne ostavlja samo tako!” Prišla sam mu, zagrlila ga i poljubila.
„T-to bi trebalo nešto značiti?” Zbunjeno je upitao. Zar je stvarno tako glup?
„Da, zbunjolo!” Nasmiješila sam se.
„O-ovo nije šala? O-oprošteno mi je?”
Još sam ga jednom poljubila da dokažem svoje riječi.
„Znači, opet hodamo?” Zar njemu stvarno sve treba nacrtati?
„Bila bi mi čast.” Nasmiješio se i zagrlio me.

Nakon što smo se dobrano napričali i izljubili, ja sam ustala i krenula prema vratima.
„Već ideš?” Ustao je da me otprati.
„Da. Primijetit će da me nema.”
Poljubila sam ga za pozdrav, a onda izašla na svježi zrak.
Zabljesnula me bjelina pa nekoliko sekundi nisam mogla gledati. Zadovoljno sam se nasmiješila i zaljubljeno krenula prema dvorcu.

„Jei! Znači, opet ste par?”
„Da, barem se nadam.”
Sjedile smo na obali zaleđenog jezera, u sjeni jednog velikog i starog hrasta. Bila sam okružena curama. Počešavši se desnom rukom po lijevom ramenu, ustala sam i krenula prema dvorcu.
„Hej, ne ideš ti nikuda!” Začula sam Lanu iza sebe, a sekundu poslije toga pogodila me ledena gruda. Na licu mi se pojavio velik osmijeh i vratila sam joj istom mjerom.

Potpuno promrzle i promočene vratile smo se u Društvenu. Ja sam kihala svake dvije minute, dok je Sim jedva govorila. Nju smo zakopale u snijeg.
„Laku noć! Ja sad idem u krevet i ne mičem se do jutra.”
„Slatki snovi, Simbellmyne!”
Ostatak društva ostao je u društvenoj. Nije nam bilo za feštanje, falio nam je Draco. Negdje oko ponoći, kad smo svi već bili u polusnu, iz naše spavaonice začuo se prodoran vrisak. Svi smo se odmah razbudili i potrčali prema spavaonici. Ja sam otvorila vrata i ugledala Sim kako beživotno leži na podu, a pored nje stajao je muškarac. Bio je u sjeni, ali ja sam znala tko je. Refleksno sam izvadila štapić, ali on me preduhitrio.
„Avada Kedavra!”
Glas Alastora Moodya bio je zadnje što sam čula.

P.S. Znam da je post kratak, ali nije mi se dalo napisati više.
Otvorila sam novi blog, posjetite =D D.I.E.

Nakon par dana potrage, na hodniku sam srela Ayu. Činilo mi se kao da me izbjegava.
„Hej.” Počela sam. „Hej. Ovaj, ne mogu pričat imam…”
„Čekaj.” Primila sam ju za ruku i okrenula „Jel se to meni samo čini ili ti to mene izbjegavaš?” Nekak ću doznat kaj joj je.
„Ma ne, to ti se samo čini. Ja, ovaj, imam puno o-obaveza, pa… pa se nismo, ovaj, mogle družiti. Sad stvarno moram i…” Zamuckivala je. Potencijalni lažljivac.
„Čekaj. Dobro znam da ne moraš nikamo ići, izvlačiš se. Zašto me izbjegavaš?”
„Pa, ovaj… Da ti ne moram pogledati u oči.”
„Zakaj?” I was confused.
„Pa… Dok si bila u Gryffindoru, dopale su mi se tvoje ljubičaste starke.”
„I, kaj z njima?” I'm still confused.
„Ovaj, posudila sam ih.”
„I to je sve? Ček malo, bojala si mi se pogledati u oči jer si posudila moje…”
„Nisam još gotova.” Pogledala je u pod. „Nego?”
„Nosila sam ih dok si bila u komi, pa su mi pale u… u jezero.”
„Kaj??? I zakaj ih nisi izvadila???” Počinjem šiziti, treba me zaustaviti. Inače ću eksplodirat.
„Pa izvadila sam ih! Ali onda je došao Očnjak, i pojeo ih. Žao mi je.”
„Žao ti je? To su mi omiljene starke! Sad si gotova!” Natjeravala sam ju po školi od gore do dolje. Pa još jednom. Pa još jednom. Pred Snapeovim kabinetom smo obje već bile izmučene.
„Gospođice Jones! Gospođice Hamville! Što to radite??? Deset bodova manje za Gryffindore! A vi, gospođice Jones, dođite u moj kabinet.”
Pozdravila sam Ayu i krenula za Snapeom. Na kosi mu je bio odsjaj baklji na hodniku.
„Anduril, imam važne vijesti za vas. Sjednite.”
Sjela sam. Pogledao me u oči i znala sam da je nešto pošlo po zlu.
„Anduril, gospođica Blake i gospodin Malfoy su…”
„…oteti?”
U kabinet je ušetala Dora. Snape ju je ljutito pogledao, i zaustio da joj nešto kaže.
„Jesu li? Oteti su?” Gledala ga je ravno u oči i odisala… Hej, koji je to parfem?
„Ovaj, da. Oteti su.” Skužio je da joj ne može niš kad je uporna.
„Kako? Kada? Gdje? Pa Simbellmyne je pred sat vremena bila sa mnom!” Zbunjeno upitah.
„Da, i u tih sat vremena se svašta dogodilo. Anduril, vaša obitelj je u Redu…”
„Moja bivša obitelj.”
„Da, u Redu Feniksa, pa možda nešto znate…” Pa i on je u Redu. Čovječe, izgleda da mu niš ne govore…
„Pa, dok sam bila u Gryffindorima, imala sam zadatak oteti Simbellmyne i Draca. Vjerojatno oni imaju prste u tome.”
„Sad bar nešto znamo. Ovako, morate otići u Francusku da bi mogle spasiti prijatelje.”
„Malfoy nije moj prijatelj!” Dora, ljutito.
„No dobro, morate otići u Francusku. Iskoristite onu svoju nagradu, Anduril.” Naime, u onom pismu pisalo je da sam osvojila nagradno putovanje bilo kamo na svijetu.
Ustale smo. Već sam otvorila vrata kad nas je zaustavio.
„Čekajte, kad dođete u Pariz, otvorite ovo pismo.” Pružio mi je pismo u crnoj omotnici zapečaćeno tamnim znamenom.
„Sretan put.”
Izašle smo i otišle do Gryffindorske prostorije da se dogovorimo s curama.

„Znači, u subotu ujutro putujemo. Sad je četvrtak. Znači pakirajte se. Ustajete u 4, pred vratima dvorca u 5.”
„Ha? Pa kaj je tebi? Ja ne mogu oči otvorit prije 9!” Lana bi pajkila.
„A kak onda ustaješ na predavanja u pola osam?”
„Pa ja uvijek kasnim na nastavu. Zato Gryffindori svako jutro imaju pet bodova manje nego navečer.”
„Dosta priče!” Dora uvodi red. „An, ti prenesi Melody…”
„Ona neće ići s nama. Ima nekakvo natjecanje u New Yorku.”
„Dobro, još samo dogovori put.”
„Hoću.”
„Dobro, onda je sve dogovoreno, koga nema, taj ne ide.”

Bio je početak jedanaestog mjeseca i pao je prvi snijeg. Kroz snijeg sam se probijala do Hagridove kolibe. Kucam na vrata. Ne otvara.
„Hagride!” Ne odgovara.
Već sam se okrenula da se vratim u dvorac, kad sam začula korake iza sebe. Okrenula sam se, a Očnjak mi je već skakao oko nogu.
„Anduril! Već sam mislio da si zaboravila za mene!” Bio je bez brade.
„Bok Hagride! Ovaj, što ti se dogodilo s bradom?”
„Ne pitaj. Ona Voldemortica (Maggie Riddle, došla je u školu pred mjesec dana) mi je zapalila bradu.” Jedva sam suzdržavala smijeh.
„Kako to da Simbellmyne nije s tobom?”
„Ovaj, Hagride, ti… Ne znaš?” Čovječe, ni njemu nisu rekli.
„Što?” Da. Nisu mu rekli.
„Pa, ovaj… Ništa.” Slagala sam. „Moram ići, ajde bok!”
„Hej, kamo žuriš? Nećeš ući?”
„Oprosti, ali sad stvarno ne mogu.” Sljedećeg trena već sam bila na vratima dvorca.

„Čekaj malo, imaš plan za osvetu Fredu?”
„Da. I mislim da će bit dobro.”
„Da čujem.”
„Ovako…”
Napokon će i Mel biti korisna.

Sutradan me Mel probudila u pola šest. Bila je uzbuđena. Ja sam probudila Emmu, ona me mlatnula. Ja sam na nju bacila Leviocorpus, ona si je dočarala madrac ispod sebe i rekla mi da ju pustim. Ja sam ju pustila, ali pored madraca. Tako smo probudile Maggie. Onda me opet Emma mlatnula pa sam ja nju jastukom i tako smo se sve četiri tukle do osam.

U devet je Mel bila u crnoj kratkoj haljini (posudile smo od Sim) i crnim martama (isto od Sim). Otišla je u Hogsmade po Freda.

Kad sam se spakirala u spavaonicu je uletjela Mel krepavajući od smijeha.
„Kak je bilo? Si uspjela?”
„Da uspjela, htio me zadaviti kad je čuo tko sam.”
„Pričaj!” Ušle su Emma i Maggie.
„Pa, došla sam tamo (trgovinu psina), a on je samo buljio u mene kao da sam čudo. Rekla sam da mu opraštam i da mi je žao što sam onako reagirala. Onda je on rekao da mu je žao jer mi nije rekao za Rain i poljubio me. Pa smo se tamo ljubili desetak minuta i ponovno prohodali. A onda sam se ja počela luđački smijat i rekla da moram ić. Molio me da ostanem, a kad sam bila na vratima rekla sam mu da sam Melody. I pobjegla sam ovamo.”
Sve tri smo se luđački smijale.

„An, budi se, moraš ići! A moram i ja! Buđenje!” Zakaj mene uvijek Mel budi?
„Ha? Koliko je sati?” Pospano sam upitala.
„Pola pet.”
„Ha? Zakaj me nisi prije probudila???”
„Spavala si ko anđelčić.”
„Ako te ja dohvatim onda ćeš vidjeti puno anđelčića!” Sad više nisam pospana.
Emma se cijelo vrijeme smijala. Pošto smo bile u žurbi, nisam ju stigla mlatit. Na brzaka sam se obukla, stavila crni ruksak na leđa i s curama krenula pred dvorac. Kasnile smo po običaju, ali su cure kasnile još više pa se nije primijetilo.
„Bok Dora! Hi Aya! Dobro jutro Lana!”
„Ha? Netko me zvao?” Digla je glavu s Ayinog ramena.
„Ne. Samo ti dalje spavaj.” Spustila je glavu na Ayino rame, a Aya se maknula pa je Lana pala.
„Au! To boli! Aya! Kad te se ja dočepam…” Počele su se grudati.
„An, rekla si da Melody ne ide s nama.”
„Ne ide u Francusku, ide s nama na aerodrom.”

Sletjele smo u Pariz. Dora, Lana, Aya, Emma i ja.
„An, pismo!” Dora.
„Isuse, zaboravila sam ga!” Sad će me ubit.
„Ne zezaj. Onda ćeš pješke kući.”
„Stvarno, ne znam gdje… Hej, našla sam ga!”
„Nemam vremena sad se svađat s tobom. Otvori pismo!”
Otvorila sam omotnicu i van je ispao papirić.

Otiđite do najvišeg mjesta u Parizu i tamo će te naći što trebate.

„Brzo! Eiffelov toranj.”
Kad smo došle do vrha, nismo našle ništa posebno. Razdvojile smo se i tražile u svakom kutku, kad Lana napokon nije zaviknula: „Mislim da sam našla nešto!”
Brzo smo odjurile do nje. Na zidu je pisalo: Velike stube, S. B.
„S. B. je lako, Simbellmyne Blake. Ali Velike stube? Kaj je to?”
„Ovaj, ja sam već bila ovdje. Znam gdje su Velike stube.” Zadnji put sam došla do polovice stuba i dalje nisam mogla.

I tako su me slijedile do Velikih stuba.
„Kaj? Pa tko će se penjat po tome? Ja bih još spavala!” Lani se pajki.
„Moramo gore.”
I tako smo krenule. Bilo mi je dosadno pa sam brojila stube; 1, 2, 3…50, 51…520, 521…800…999, 1000! Gore smo!
„I kaj bi ovo trebalo značiti?” Emma me preplašila jer je dosad bila tišina.
„Pa, 1000 je stepenica. Možda će nam to pomoći.”
„Čekaj malo, brojila si stube?”
„Da, jesam.”
Razmišljale smo kaj bi nam moglo značiti 1000.
„Ovaj, ako 1000 podijelimo s 5…”
„Zašto baš s pet?”
„Čekaj da dovršim. Ako podijelimo s pet dobijemo dvjesto. A dvjestotka je vlak.”
„Ali zašto s pet?”
„Zato jer je svaka peta stuba bila crna!”
„Aya! Tek sad si se toga sjetila? Ti nisi normalna!” Ne tjeraj Doru da se ljuti!
„Cure! Smirite se, moramo ići!”
Otišle smo do podzemne i čekale dvjestotku. Ušle smo i prvo što smo ugledale je bila Sim vezana za sjedalo. Izgledala je omamljeno i kao da nije prisebna.
„Oh! Dora… O-ovo je t-tako iri-iritantna zemlja…”
„Sim, nije ti dobro. Dođi.”
„Ne… Čekaj, mo-moram ti reći ov-ovo. Francuski je re-retardirani je-jezik. Fran-francuzi su g-glupi.” Nije mogla stajati.
„Opojna droga, i neko sredstvo.” Lana je odmah izvadila svoj medicinski ruksak i dala joj nešto da se onormali.
„Hej! Kaj svi vi ovdje radite?”
„Spašavamo te, tuko!”
„Čekaj, gdje sam?”
„U Parizu.”
„U Parizu? Neee! Ne volim Francusku!”
„Sim, smiri se.”
Izašle smo na sljedećoj postaji.
„An, kamo sada idemo? Kući?”
„Ne, moramo spasiti Draca.”
„Malfoya vi spašavajte, ja ga neću.”
„Lana! Pomoći ćeš nam!”
„Ovaj, moram vam reći da je Draco u New Yorku. I predati vam ovo pismo.” Sim se uključila u razgovor.
„Sad si se sjetila!” Opet se Dora ljuti.
Otišle smo do aerodroma i sjele na avion za New York.

P.S. Ljudi sorryte kaj nisam komentirala, bila sam na moru pa nisam mogla.

U prijevodu: Šovinistička muška svinja

Otvorila sam oči. Bila sam u krevetu; u Bolničkom krilu. Ogledala sam se oko sebe. Krevet do mene bio je prazan, a na sljedećem krevetu ležala je… Rain Lilith, potpuno nepomična. Svega sam se prisjetila; svađe, Hogsmadea i… Avade Kedavre. Zašto me spasila? Tko je bio onaj čovjek? Zašto me morala ubiti? Glava mi je bila puna pitanja.
„Savršeno, probudili ste se!“ Madame Pomfrey u svom ritualu.
„Ovaj, kako dugo sam tu?“ Upitah. Činilo mi se kratko, ali imam jak osjećaj da sam u krivu.
„Tjedan dana! Niste se budili, nitko nije znao što vam je… Danas su vas namjeravali prebaciti u Sveti Mungo.“
Tjedan dana? Zašto?
„Smijem pitati zašto je Rain Lilith tu? Mislim, nju je pogodila kletva, ona bi morala biti mrtva…“
„Da, ona jest mrtva, ali profesor Dumbledore rekao je da mora ostati ovdje sve dok se vi ne probudite.“
Više nismo razgovarale. Nastavila me pregledavati.
„Vi ste dobro, mogla bih vas pustiti. Ali ostat ćete do sutra da vas mogu nadzirati. Idem javiti ravnatelju da ste budni.“
Otišla je u svoju sobicu. Za par minuta Dumbledore je bio tu.
„Oh, budni ste, sva sreća! Poppy, molim vas, moram razgovarati s gospođicom Jones.“
„Ali, ona je bolesna, ne možete…“
„Poppy…“ Pogledao ju je oštrim pogledom. Izašla je.
„Ovako, Anduril…“
„Profesore! Zašto je ona mene spasila? To je sve što me zanima!“
„Ovaj, ne bih znao odgovoriti na vaše pitanje. Vjerojatno njen osobni razlog.“
„Koji??? Ta mi se mrzimo! To jest, mrzile smo se…“
Začuo se nečiji plač. Plakala je neka žena. Vjerojatno Rainina mama.
„Moram požuriti, dolaze ovamo. Ovako, Anduril, ovaj napitak“ Pružio mi je bočicu. „će vam dati odgovore na sva vaša pitanja. Možda ne na sva, ali na neka sigurno hoće.“
Uzela sam napitak u ruku.
„Brzo, popijte ga prije nego netko dođe.“
Bio mi je sumnjiv. Napitak i Dumbledore. Zašto nitko nije smio vidjeti kako ispijam napitak? Plač se približavao, a Dumbledore me je požurivao. Otvorila sam bočicu, pogledala Dumbledora i iskapila napitak. Sve se zavrtjelo a ja sam bila usred tog vrtloga. Odjednom sam se našla u zraku. Sjedila sam na oblaku koji me nosio uvis. Sve više i više. Sva sreća što se ne bojim visine. Stao je. I ja sam sišla s njega na drugi oblak. Tu je sve bilo od oblaka. Staze, drveće, rijeke, ptice. Šetala sam iako ni sama nisam znala kamo idem. Imala sam osjećaj da sam na dobrom putu. I bila sam. Ispred sebe sam ugledala Rain. Nasmiješila mi se. Znala sam da se ne smijem dugo ovdje zadržati pa sam odmah prešla na stvar.
„Rain… Imam samo jedno pitanje. Zašto?“
„Zašto? Zašto sam te spasila? Fred mi je rekao što se dogodilo.“
Spustila sam glavu.
„Ali rekao je i da si ti odlična osoba. A sve što ja želim je da on bude sretan. Pa ga prepuštam tebi.“
Nisam znala što reći. Spasio me oblak. Oblak na kojem sam stajala samo se odvojio od ostalih i vratio me u Bolničko krilo. Legla sam na krevet. Rain su odveli. Bila sam sama.

***

Probudila sam se. I svađala s Madame Pomfrey kad će me pustiti. Ona je pobijedila i moram ostati tu do poslije podne.
„Gospođice Jones, imate posjet.“
Super! Bar neću morat trpjet “Poppy“.
Ušli su Sim, Dora, Mel, Aya, Lana, Emma, Draco i Zabini.
„An, tako mi je drago kaj si budna!“ Sim.
„Brinuli smo se!“ Dora.
„Jako si nas uplašila!“ Mel.
„Što se uopće desilo?“ Aya.
„Čuli smo da je ona Gryffindorka sa šest imena mrtva!“ Lana.
„Ali i da te je spasila!“ Emma.
„An, kaj se desilo?“ Draco.
Samo je Zabini šutio i zabrinuto me motrio.
„Evo, evo, sve ću vam ispričati.“
I ispričala sam im sve. Od svađe do oblaka.
„Ti oblaci su baš super!“ Lana ostade fascinirana.
„An, znaš ko je najnoviji par u Hogwartsu?“ Sim. Obično se ne bavi time.
„Pojam nemam.“
Mel je ustala i poljubila Zabinija.
„Vi? Čestitam!“
Mel se samo sramežljivo nasmiješila. Nakon sat vremena su otišli, samo su Sim, Mel i Dora ostale. Pričale smo neko vrijeme a onda ih je “Poppy“ istjerala.
Bilo je podne. Uzela sam knjigu i čitala. Za dva sata netko je ušao. Fred. Šutke je sjeo kraj mog kreveta. Ignorirala sam ga.
„Op… Oprosti.“
„Što? Što da ti oprostim???“
„Oprosti što ti nisam rekao za Rain. Htio sam se samo zabaviti.“
„Ne, neću ti oprostiti!“
Nagnuo se i pokušao me poljubiti. Ja sam se izmakla i… Opalila mu šamarčinu. Odmakao se i primio se za lice očiju punih suza.
„Mekušac! Ovo je za mene zabava!“ Zlobno sam se nasmijala dok je on trčao van. Sva sreća da nismo skupa.
„Gospođice Jones, što je ovo za viku???“
„Oprostite.“ Zadnjih šest riječi vikala sam iz sveg glasa.
„Možete ići.“
Sva sreća. Ne mogu više biti tu.

***

„Čekaj malo, o-š-a-m-a-r-i-l-a si ga?“ Mel je ushićena.
„To je prava Anduril! A ne ona koja plače zbog šovinističke muške svinje!“ Nasmijale smo se.
U društvenoj je bila ludnica. Jer su Mel i Zabini prohodali i zato jer sam ja opet u formi. U zadnje vrijeme nekak puno slave zbog mene. Ja sam otišla ranije spavati jer sam bila mrtva umorna. Došla sam do svog kreveta, a tamo me čekalo pismo…

P.S. Otvorila sam blog s dizajnima, posjetite! Laboratory

Ulazim. U Sobu potrebe. Pansy je imala zadatak dovesti me. Kao, važan sastanak. Moš mislit. Al dobro.
«Iznenađenje!» Svi uglas. Jadni moji bubnjići.
Zakon! Svi Slytherini. I normalni Gryffindori. I neki Dorini Rawenclawi. I, khm, neki vanjski prijatelji. Freda nema.

Ujutro u šest.

Ma pre loodo! Na stolu plamenviski, u sredini Dora & band, okolo… Khm, svašta.
«Dora!» Ma to je samo Sim. Da.
Puno previše plamenviskija. Mislim. Mda. Treba ju zaustavit. Prije nek se nekaj desi. Otišla sam prema njoj. Bila je blijeda.
«Idemo...»
«Da. Požuri, nije mi dobro.»
Razumijemo se mi. Izašle smo. Na fresh zrak. U perivoj. Posjela sam ju pored jezera. I odmaknula se.
«Kamo…»
«Nije važno. Odmah sam tu.»
Šetala sam. Ne znam kud sam išla. Nisam razmišljala, samo sam hodala. Zatvorivši oči, odvojila sam se od stvarnosti. Ali vratila me škripa vratiju. Na travi je zasjao tračak svjetlosti. I ubrzo nestao. Pogledala sam gore.
«Khm, khm. Gospođice Jones, kazna večeras u osam. I deset bodova manje za Slytherine.»
Vratila se u dvorac. Žaba glupa. Sim je s teškom mukom došetala do mene.
«Kaj je Umbridgeica htjela? Ups, Žaba?»
«Ma niš, kazna.»
Odmahnula je rukom i otišle smo unutra. Do spavaonice. Izvalila sam se na krevet i zaspala istog trenutka. Sva sreća što je subota.

***

«An, pet do osam je!!!»
«I?»
«Probudi se!!! Imaš kaznu kod Žabe!!!»
«Kaj??? Danas??? Sad??? Ma nemoguće…»
Ustala sam, obukla se, odjurila.
Mda. 20:00. Na mojem satu. Kuc, kuc.
«Uđite, gospođice Jones.»
Ulazim. Joj, moje oči! Previše pinky.
«Kasnite.»
Kako? Pa točno je osam. Na mojem satu. A na njenom? 20:05. Ma ubit ću se.
«Deset bodova manje za Slytherine.»
Ubit ću nju. Da, bolja ideja.
«Sjednite na svoje mjesto i… Ma znate već.»
Da. Kako ne bih znala. Ruka mi je potpuno izrezana.
Zbog: Neću kršiti pravila.
Kao da će me tako zaustaviti.

***

Sim mi stavlja zavoje na ruku. Užasno peče.
«An, trebam pomoć.» Melody.
«Ček, ne mogu sad.»
«A daj…»
«No dobro.»
«Ovaj… Trebala bih te nasamo.»
«Sim nije tu. Improviziraj.»
Sjela je. I počela pričati.
«Ovaj… Sviđa mi se Zabini.» Sramežljivo je rekla.
«Opa! Dobar izbor!» Sim. Nje nema tu.
«A ne znam kako mu prići.»
«Prepusti to nama.» Sim. I ja. Uglas. Nasmijale smo se.
«Ok. Tnx!»
«Ma nema problema.»

***

Šetala sam perivojem uz Sim i Mel. Odnekud se stvorio Gryffindorski trio.
«Hej, mutnjakušo! Kako zubi!» Prasnule smo u smijeh. Ignorirali su nas.
«Harry, Rone!»
Neka Gryffindorka. Otišli su.

***

Jedna čudna stvar. Ona Gryffindorka me je mrko pogledala kad smo se jučer mimoišle na hodniku. Ne znam zake. A nije važno.
Danas dolazi Fred. Kaže da ima važne vijesti. Can't wait.

***

I opet me uplašio. Fred.
«Bok, ljubavi!» Htjela sam ga kissnuti, ali on se odmaknuo.
«Nešto nije u redu?»
«Pa… U biti da. Ja, ovaj… Imam curu.»
Ha??? Ja sam bila samo usputna avantura??? A zbilja mi se sviđao.
«Ali… Kako? Zašto si se onda uopće upuštao u nešto sa mnom?»
«Ona je bila na putu, a meni je bilo dosadno.»
Kako je bezosjećajan! Tako se poigravati mojim osjećajima! Osjetit će moj bijes…
«Hi ljubavi!» Kissnula ga je. Ma nemoguće. Kud baš ona???
«Anduril, ovo je Rain Lilith Daisy True Charlotte Meagan Sobher.»
«Zašto razgovaraš s njom? Ta ona je Slytherin.»
To je ona Gryffindorka. Sad sam ju zbilja mrzila.

***

«Jesam ti rekla? Ne možeš vjerovati jednom Weasleyu…»
Plakala sam. Da, plakala. A Sim mi soli pamet.
«Daj prestani! Znam što je bilo, ne moraš me podsjećati!» Izjurila sam iz društvene.
Otišla sam u vrištavu daščaru i tamo se izvikala. Bila sam ljuta na sebe. Samo tako sam se posvađala s best frendicom…
Sva jadna sam izašla u Hogsmade. Šetala sam bez nekakvog cilja. Sve je pusto. Nigdje ni žive duše. U petak popodne. Sjatih se! Danas je petak 13. Naravno da mi sve kreće po zlu…
«Moraš ju ubiti… Gospodar je naredio…»
«Ali ona mi nije ništa učinila!» Začula sam poznati glas. Rain Lilith.
«Moraš! Anduril je Voldemortova miljenica!»
Mora mene ubiti…
«Ali zašto baš ja? Zar ne može netko drugi?»
«Ne! Ti si joj najbliže. Ti si jedina Čuvarica bijele kapi u Hogwartsu! I gotovo!»
Izašli su iz grmlja. Htjela sam pobjeći, ali bilo je prekasno.
«Ona… Ona je čula naš razgovor!» Nervozno je izgovorio muškarac.
«Moramo ju ubiti!»
«Ne!» Zašto ona mene brani?
«Avada Kedavra!» Izgovorio je glasom punim mržnje, i štapić uperio prema meni. Nisam imala volje obraniti se, ili samo pomaknuti. Jednostavno sam stajala i zatvorivši oči čekala da me kletva pogodi…
«NE!!!»
Rain Lilith bacila se pred mene…

P.S. Znam da neke uopće ne spominjem, pokušat ću nadoknaditi...
Kasnije ću javljati za post, sad žurim.

Skoro smo se zatukli kad smo ušli u onu prostoriju pod drvetom. Al bilo je zakon. Sim je rekla „Pošto to nisi čula dok su te premjestili, evo ti moje reakcije kad sam doznala: PREMJESTILI SU TE U PROKLETE GRYFFINDORE??? NEEEEEE!!! UBILA BUM IH!!!“ Prvo smo razgovarali, a onda izašli u noć. Do jutra smo bili u Zabranjenoj šumi. Ja već par dana nisam spavala. I zato sam zaspala pod Preobrazbom. McGonagallica je cijeli sat gunđala ispod glasa jer sam prebačena u Gryffindore. Kad je vidjela da spavam počela je vikati iz sveg glasa i rekla mi da odmah napustim učionicu. Ja sam to drage volje učinila i otišla u spavaonicu. Spavala sam do jutra. Barem sam nadoknadila zadnjih tjedan dana. Sanjala sam sebe normalnu i onda sam iznenada promijenila izgled. Probudila sam se usred noći i odjurila do ogledala. Vidjela sam:



Ha? Kako sam u snu promijenila izgled? Legla sam i ponovno zaspala. Nisu me probudile cure u svom ritualu jer su bile tihe i pazile da me ne probude. Probudila sam se kasnije, kad su one već otišle. Probudila me Maya kad se zaletjela u prozor. Ona mora da je neki rod s Luxom.
BUM!
Mayin dolazak. Pospano sam se ogledala i vidjela da nikog nema. Otvorila sam prozor i uzela pismo.

Draga Anduril!
Nadam se da ti je dobro u Hogwartsu! Bila sam posebno ushićena kad sam čula da su te prebacili u Gryffindore. Ipak ti nisi za one ljigave Slytherine. Upravo mene je dopala ta čast da ti javim nešto važno. U subotu ćeš dobiti dopuštenje da se aparatiraš kući. Imamo vrlo važne vijesti. Pusa od tvoje voljene bake!

Wtf? Baka? Ona nikad nije pisala pisma. Ali se uvijek prema meni ponašala kao prema nekoj uzvišenoj osobi. A zake moram ić? Ljigavi Slytherini??? Budu oni mene vidli!!!
„Kaj? Ljigavi Slytherini??? Tko ti to piše?“
„Buah! Isse, nemoj me više plašiti!“ Lana mi je stajala iza leđa i čitala pismo.
„Ma baka. Ne znam kaj žele.“

***

Cijele Napitke Snape je gunđao jer su me premjestili u Gryffe. Al on me pustio da spavam.
„An, danas u 8 imaš kaznu. Da ne zaboraviš.“ Lana nakon Napitaka. Brine se o meni.
„Nemoj me ni podsjećat.“ Imala sam kaznu kod Šeširaste (McGonagall). Jer sam spavala na satu.

***

Sve je prošlo ockej. Samo me davila s nekakvim raspoređivanjem papira. Brzo sam bila gotova pa me pustila. Otišla sam spavat iako je u društvenoj bila ludnica. Sanjala sam da sam doma i da mi vele da ne moram obaviti zadatak jer je već učinjen.
„Neeee!!!“ Probudila sam se.
„An, kaj je?“ Lana. Ona mi je najbliže.
„Ma niš, samo ružan san.“
„Ockej.“ Okrenula se na drugu stranu i opet zaspala.
Bilo je rano jutro. Ja više nisam mogla zaspati. Ustala sam i obukla se. Sišla sam u društvenu. Nigdje nikoga. Ili ipak? Netko je bio u kutku prostorije i promatrao me. Prišla sam mu. A on me poljubio. Fred.
„Zake si tak rano ustala?“
„Ne mogu spavati.“
Netko je ušao u društvenu. Bio je to George.
„Hi Fred.“ Pozdravio je ovaj tu kraj mene.
„Hi.“
„Ček malo, nisi TI Fred?“ Pokazala sam na ovog kraj sebe.
„Ne, to je George.“ Odvratio mi je Fred.
„Ubit ću te!“ Krenula sam na Georga.
„Smiri se. To je samo Fred htio znati dali nas raspoznaješ.“
„A kako, molila bih vas?“
„George nosi pearcing na obrvi.“
„Savršeno. A kako da ja to vidim u ovom mraku?“
„No dobro smiri se. Niš se nije dogodilo.“
„Moram ić. Ajde bok!“ Otišla sam u perivoj.
Šetala sam dva sata dok nisam prošla cijeli perivoj. Tada mi je Eroll (mamin sović) donio poruku da se od sad do podneva mogu aparatirati. PRAS! Bila sam u dvorištu.

***

„Da mama, ne družim se sa Slytherinima.“
„Sigurno???“
„Sto posto. Pitaj koga hoćeš, nitko me nije vidio s njima.“ Ipak ja znam lagati.
Čim sam ušla navalili su na mene s pitanjima. Jedva sam ih se otarasila. U dnevnoj sobi sjedili su mama, tata, Dumbledore, baka i neka nepoznata cura. Imala je slušalice u ušima i potiho pjevušila: „Will the real Slim Shady please stand up? I repeat will the real Slim Shady please stand up? We're going to have a problem here...“
„Anduril, sjedni.“ Tata. Smrtno ozbiljan.
„Kaj smo na sprovodu?“ Moji pokušaji da promijenim atmosferu. Ne pomaže.
„Anduril…“ Obratio mi se Dumbledore. „…ti imaš sestru.“
„Kaj? Pa nisam ja jedinica?“
„Sad smo saznali za nju. Sestru blizanku. To je…“ Pokazao je na onu curu. „…ona. Melody Chloe Ashely Jones.“
„Hi.“ Nezainteresirano je pozdravila.
„Hi.“ Ja isto tako.
„A gdje je ona bila do sad?“ Upitah.
„Pohađala je Durmstrang. Živjela je s tetom koja je nedavno preminula.“
„Aha.“
„Cure, vi jeste sestre, ali ovo nisu vaši roditelji. Zamijenili su vas u rodilištu.“
„Namjerno?“
„Da. Vaši pravi roditelji i njihovo pravo dijete su mrtvi. Sad vi možete odlučiti hoćete li ostati s njima ili ćete ići u sirotište.“
„Ja ne želim ostati s njima ni u ludilu.“ Nikako ne smijem propustiti priliku.
„Ja još manje.“ Napokon je izvadila slušalice iz ušiju. Nasmiješila mi se.
„Onda dobro. Anduril, otiđi i spakiraj stvari koje su ti ovdje.“
„Ja sve svoje stvari imam u Hogwartsu.“
„Još bolje. Anduril, vi više nemate nikakve veze s Redom pa zaboravite onaj zadatak.“
„Drage volje.“
„Onda možemo ići. I, da, Anduril, želite li se vratiti u Slytherin?“
„Naravno! A gdje će Melody biti?“
„U Slytherinu.“ To!

***

„Ne mogu vjerovat. Nemoguće.“
„Istina je.“
„Sigurno nije šala?“
„Sto posto.“
„WEEEE!!! An nam se vratila!!!“ Sim luduje. U Slytherinskoj društvenoj smo. Mel se upoznala sa svima, a posebno joj se svidio Zabini. Nekako je čudna kad je u njegovoj blizini. Ekipa priprema party iznenađenja za mene. Doznala sam jer glasno govore. Al oni još misle da ja ništa ne znam. Jedva čekam.

P.S. Ljudi, danas mi se stvarno ne javlja za post...

„Huah... Laku noć!“
„'Noć!“
„'Noć!“
Ugasila sam svjetlo i odmah zaspala.

***

„Ajmo, ustajanje!“ Vikala je Aya usput mi rastvarajući baldahin. Izgleda da je isto učinila i Lani, jer je njen baldahin bio na podu. „Doro jutro!“ „'Jutro!“
„Daj me pusti, vidiš da spavam!“ Sneno je mrmljala Dora. Ali Aya je bila uporna.
„Ajde, diž...“
„Leviocorpus!“
„Aaaaargh!“ Aya je vrištala u zraku. „Spusti me dolje!!! Odmah!!!“ Dora se samo smijala.
„No doro, nek ti bude!“ TUP! Aya je tresnula na pod.
„Glupačo jedna, znaš kak to boli!!!“ Aya je jurila Doru koja se luđački smijala. Lana se nasmiješila i promrmljala: „Uvijek je tako.“ Zatim smo se obje počele smijati.

***

Nakon pola sata navlačenja i još pola sata oblačenja sišle smo u društvenu. U jednom kutku sjedili su ljigavi Potter, izrod i Grangerica, a u drugom ostatak šminkera. Očito su se posvađali. Grangerica je još ljuta na nas. Jučer su joj cure solile pamet. Onda smo se ludirale, a Grangerica i izrod (kao perfekti) su bili izvan sebe jer ih nismo slušale. I tako smo otišli spavati. A ja sam bila u spavaonici sa šminkericama. Zato su se Dora & co išle žalit McGonagallici. U tri u jutro. McGonagallica je bila bijesna. Ali ipak nam je ponudila keks. I onda su me prebacili u spavaonicu normalnih cura.
„Hej, Grangerice, kako sestra?“ Podrugljivo joj je dobacila Dora. Mi smo prasnule u smijeh. Naime, jučer smo na Grangeričinu sestru nabacale toliko kletvi da je završila u Svetom Mungu. Ljudi, ona ima sestru!

***

Ahh... Kak je zgodan...
To je bilo jedino o čemu sam mislila. Ok, zbilja je bio zgodan. Al nisam ništa govorila. Oduvijek sam bila sramežljiva u vezi toga. Bio je na vratima Velike dvorane. Prišao je našem stolu. Izrodu. Bio mu je sličan. Pa da, bio mu je brat. Bio je ovdje pet godina, ali ja ga nikad nisam gledala kao nešto posebno. Ah... „An...An! AN!!!“ Čula sam pored sebe. „Ha? Kaj je?“ Okrenula sam se Lani. „Pa kaj ti je? Kaj tak buljiš u tog Weasleya?“ „Ma niš. Zamislila sam se.“ Ipak ja znam lagat. „E, Sim mi je jutros rekla da ti ovo dam.“ Pružila mi je paketić. „Nemoj ga ovdje otvarati, pričekaj spavaonicu.“ Spremila sam paketić u džep i vratila se maštanju o Weaselyu.

***

„Ti si Anduril?“ Uplašio me. Stajao je iza mene.
„Ovaj... Da. Zašto?“
„Pa tako. Preispitujem svoje pamćenje.“
„Izgleda da te još uvijek dobro služi. Moje ime nije lako za zapamtit.“ Nasmiješila sam se.
„Ma zapamtio sam ga jer volim LOTR.“ I tako smo pričali o LOTR-u.
„Fred! Hej, Fred!“ Začula sam poznati glas. Bio je to ljigavi Potty.
„Eh... Moram ići. Vidimo se!“ Pozdravio me i krenuo za Potterom.

***

„Gdje si tako dugo???“ Naravno, Aya opet paničari.
„Bila sam u knjižnici. Kaj trebaš?“ Opet se izmotavam.
„Pa, htjela sam pitat dal si vidjela gdje Merrya?“ Merry je njen dečko.
„Da, vani je.“ Kao i svi drugi. Bio je predivan dan.
„Hvala!“ Rekla je i izašla.
Izvadila sam paketić. Unutra je nešto zveckalo. Izvadila sam narukvicu. Našu narukvicu prijateljstva. Kako..? Ah da. Ostala mi je u Slytherinskoj spavaonici. Baš je dobra. Sjetila se. Ali, kaj je ovo...? Na narukvici je bilo nešto kao ekrančić. Pronašla sam i pisamce.

An, ovo je da možemo komunicirat. Takvu imam i ja pa možemo pričat do mile volje. Sim.

Znači tome služi ekrančić. Stavila sam narukvicu na ruku. BIP! Dobila sam poruku.

Sim: Dobila si?

Ja: Da. Lana mi ju je dala.

Sim: Danas u ponoć, Zabranjena šuma.

Ja: Ok. Zake?

Ali već je otišla.

***

Pet do dvanaest. Perivoj. Šuljam se prema Zabranjenoj šumi. Prolazim pored Hagridove kolibe u kojoj je gorjelo svijetlo. Dolazim do našeg drva. Tu smo se uvijek sastajali. Popela sam se na najnižu granu. Grana se pomaknula i otvorila se rupa u zemlji. Uskočila sam unutra. TUP! Pala sam na zemlju. Svi su gledali mene. Da, ja opet kasnim. Po običaju. Pored mene je bila Sim, pored nje Draco, a pored njega hrpa ljudi koje ne poznajem. Netko je izašao iz susjedne prostorije. Bio je to... Voldemort.
„Kaj oni rade tu?“ Šapnula sam Sim. Ali šaptanje mi nije pomoglo. Svejedno su me čuli.
„An, Draco je saznao da želiš biti smrtonoša. Organizirali smo ovo. Nas dvije danas postajemo ponosne smrtonoše.“ Nemam riječi. „Hvala.“ Ovo sam uspjela šapnuti.

***

Promatram svoj Tamni znamen. Boja se još nije osušila. Oduvijek sam ovo željela imati.
„Ovaj, možemo ići?“ Nervozno je upitala Sim.
„Da, vi ste slobodni.“ Odgovorio je Voldemort.
Sim, Draco i ja smo izašli.
„An, si se skompala s Dorom?“ Upitala me Sim.
„Da. Super cura.“

***

Sjedim pored jezera. Sim i Draco su otišli u dvorac, ja sam ostala vani. Trebala sam malo mira. I tišine. Razmišljala sam o zadatku kojeg mi je dao Dumbledore. Što da učinim? Ustala sam i krenula prema dvorcu. Već ću nešto smisliti.

***

Savršeno. Filch je zaključao vrata. I kaj da sad napravim? Svi tajni prolazi su bili u kvaru. Naše maslo. Predugo za objašnjavat.
„Hy, ne možeš ući?“ Zakaj on mene stalno plaši???
„Khm, da.“
„Jesi za šetnju?“
„Pa... Jesam.“
I tako smo šetali mračnim perivojem. I pričali o svačemu. A onda me on odjednom upitao dal imam dečka.
„Ovaj... Nemam. Zašto?“
„Tako. Samo pitam.“
„A ti? Imaš curu?“
„Nemam.“
Okrenula sam se prema njemu. Pogledao me. Oči su mu se sjajile u mraku. Osjećala sam se kao da su mi u želucu leptirići. Približio mi se. Zagledala sam se u njegove sjajne oči, a on me poljubio. Ljubili smo se na hladnom noćnom zraku. Preivan osjećaj. Razdvojili smo se nakon nekoliko minuta. Otišli smo do jezera i pričali do zore. Ljibav je tak zeznuta stvar.

***

„Ajmo, ustajanje!“ Ponavljao se Ayin ritual.
Cure su otišle na doručak, a Lana i ja smo ostale u spavaonici. Kao, nismo gladne.
„An, kaj ti je? Stalno se nekako zagonetno smješkaš. I izgledaš pospano.“
„Ko ja? To ti se samo čini...“ Pokušala sam se izvući.
„Nemoj mene lagati. Ne poznajem te dugo, ali znam da se nešto dogodilo. Vidjela sam te kad si došla.“ Ona uvijek sve vidi. U spavaonicu sam se vratila u 6 ujutro.
„Ma nije važno...“
„Pričaj.“
„No dobro. Ispričat ću ti. Al ima da držiš jezik za zubima.“
„Naravno.“
I ispričala sam joj sve. I da sam postala smrtonoša. I sve s Fredom.
„Ne zezaj. Stvarno?“
„Naj ozbiljnije.“
„I kako se ljubi?“
„Odlično. Još me nikad nitko nije tako poljubio.“

***

Sljedećih dana bila sam sva u oblacima. I to se dalo primjetit. Cure su znale, ali samo one i nitko drugi. Svake večeri sam se nalazila s Fredom kraj jezera.
„Pričaj, kako je bilo.“ Ayu opet sve zanima.
„Pa, rekao mi je da me voli...“
„Opa, napredak!“
„...i pitao me dal mu hoću biti cura.“
„I? I? Što si rekla?“ Navaljivale su na mene.
„Pa... Rekla sam da ću razmisliti.“
„An se zaljubila! An se zaljubila!“
„Daj prestani.“ Bila sam loše volje jer već tjedan dana nisam spavala. Ali to se nije dalo primjetit jer sam bila jako vesela. Danas idem u Zabranjenu šumu. Sa Sim, Dracom, Dorom, Ayom i Lanom. A rekla sam da ću dovesti i jednog gosta.

P.S. Ovo mi je najduži post u životu! Po Dorinoj želji, napisala sam duži post nek inače. Sad su mi se isprazila baterije i neznam kad će idući post. Puffam vas!

Ustala sam. Isprva nisam znala gdje se nalazim, ali tad se sjetih. Otišla sam do ormarića i izvadila narukvicu prijateljstva (takvu ima i Sim). Kad sam napokon našla hlače, već sam bila u žurbi. Prizvala sam majicu i starke. Kad sam sve to stavila na sebe, već sam kasnila Dumbledoreu. Ma koga briga. Uzela sam crni ruž i olovku. Desetak minuta kasnije bila sam pred Dumbledoreovom vodorigom. Uf... Koja je lozinka? Ah, da.
„Čokoladna žaba!“ Vodoriga se lijeno pomaknula.
Trenutak kasnije, kucala sam na Dumbledoreova vrata.
„Uđite, gospođice Jones.“ Već sam stoput čula te riječi.
Ušla sam. Nemam lijepih iskustava iz ovog kabineta... Prošli put tu smo bile Sim, ja i company. Bili smo pred izbacivanjem. Sada se nisam osjećala nimalo ugodnije.
„Sjednite.“ Poslušno sam sjela oprezno ga gledajući. On je ustao.
„Dođite ovamo.“ Ustala sam (zašto sam uopće sjela?) i došla do kamina. Dumby mi je pružio letiprah. „Kamo idemo? Što moram reći?“ Nasmiješio se. „Samo bacite letiprah i zakoračite u kamin.“ Wtf? Učinila sam sve kako je rekao. Nakon vrtoglavog putovanja našla sam se u nekakvom parku. Hodala sam užurbanim korakom iz nepoznatog razloga. Pored mene je hodao Dumbledore i govorio mi nešto. Ja ništa nisam čula. Tada je rekao: "Moram vam reći dvije važne stvari. Prvo, premjestit ćemo vas u Gryffindor..."
Kaj? Pa jeste vi normalni??? Ja u Gryffindore? Neću!-Htjela sam to reći, ali riječi jednostavno nisu izlazile.
"...a drugo, morate, za Red Feniksa, zarobiti gospodina Malfoya i gđicu Blake..."
"Neeeeeee!!!"
Bum! Tresnula sam na pod Dumbyevog kabineta. Znala sam... Znala sam da ono nije bio samo san... Ali, zašto...? Glava mi je bila puna pitanja. Dumby je sjedio za stolom i pozorno me promatrao. „Profesore...“ Počela sam ustajući. „Zašto smo morali ići tamo?“ Začuđeno me je pogledao, kao da bih ja to morala znati. Pa kaj sam ja? „Zato, jer je takva bila vizija, a sve mora biti jednako kao u vašem snu. To jest, viziji.“ Suludo. To jest, bezveze. „Ali, zašto u Gryffindore? Zar me ne možete ostaviti u Slytherinu, tamo su mi svi prijatelji...“
„To je želja vaših roditelja.“ Što??? Mogla sam si i misliti! Zaklat ću ih!!!
„A zašto moram zarobiti Draca i Simbellmyne? Oni su mi najbolji prijatelji...“
„To je poseban tajni zadatak Reda Feniksa. Vi samo morate obaviti svoj zadatak. Ostalo je naša briga.“
Bum! U kabinet je banula Sim. Prišla je Dumbyu i dala mu pergament. Dumby je čitao deset minuta, a Sim i ja smo ga za to vrijeme napeto gledale. Digao je pogled. „Ne može. Poručite Severusu da je već odlučeno.“ To je očito rekao Sim. „Ali, profesore, profesor Snape vam poručuje da morate ostaviti Anduril u Slytherinu, da ona nikako ne može u Gryffindor...“ Sim je počela. „Poručite Severusu to što sam vam rekao. Doviđenja.“ Sim ga je ošinula pogledom i izašla. „Bilo bi vrijeme da i vi pođete.“ Izašla sam i krenula prema društvenoj. Slytherinskoj. Tada je ispred mene došla McGonagallica (u daljnjem tekstu: šeširasta) i rekla mi da moram u Gryffindorsku društvenu. „A moje stvari?“ Upitala sam. „Sve je već premješteno.“ Ha? Nebum se niti oprostila s društvom? Isuse, koja ljubaznost! Skrenula sam gore, prema Gryffindorskoj društvenoj.

***

„Što? Ona je Gryffiindor? Nemoguće.“
Slična došaptavanja slušala sam cijeli dan. Kud god sam prošla, svi su upirali prstom u mene i došaptavali se. Jedino su Slytherini ostali normalni. Ali s njima uopće nisam pričala. Ne, nisu se ljutili. Uvijek kad sam se našla u blizini kojeg Slytherina, iza ugla bi se stvorio neki profesor i našao neki razlog da me udalji od njih. Zbog toga sam bila cijela jadna. I još sam cijeli dan morala provest u društvu šminkerskih Gryffindorki. One su dobile zadatak upoznati me s Gryffindorima. Ljudi moji, skoro sam zaspala. Megan nas je predvodila. Al primjetila sam jednu normalnu Gryffindorku. Pitala sam Grangericu kak se zove, a ona je samo rekla da mi je bolje ne družit se s njom. Kaj? Propustit priliku za normalnost? Nema šanse. Zato sam joj i prišla navečer. Došla sam do nje. „Ja sam Anduril Jones...“ Nisam još ni dovršila, a netko me prekinuo. „Daj bježi curo, ne družimo se sa šminkerima.“ Dobacila mi je jedna cura iz njenog društva. „Pa ja nisam šminkerica!!!“ Ljutito sam odvratila. „A družiš se sa šminkericama?“ Sad mi je dobacila druga iz njenog društva. „A, one... One su dobile zadatak upoznat me s Gryffindorima.“ „A s nama te nisu upoznale? E, sad će nastradat Grangerica...“ Ustale su i krenule prema onom društvu. Sve više su mi se dopadale.

King's Cross. Pet do jedanaest. Bijesnim. Jedva jedvice gurnem kolica kroz pregradu i nađem se na peronu 9 i 3/4. Trčim na vlak koji je kretao. Sim me začuđeno gleda kroz prozor. Utrčim u vlak sva zadihana. Mama mi maše. Joj. Kak sweet. Yucky! Teglila sam kovčeg tražeći mjesto. Napokon sam na kraju vlaka naišla na odjeljak gdje su sjedili Sim, Draco i ekipa. Pustili su me unutra.
"Volimo dugo spavati?" Sa smijehom u glasu pitao me Draco.
"Daj šadapni, vidiš da nisam dobre volje."
"Pa samo sam se šalio. Nekako smo mrzovoljni danas."
"Pusti me na miru... Već tjedan dana nisam spavala."
Sjela sam do prozora i pogledala van. Htjela sam samo malo mira... I tišine... Uzela sam Luxa i izašla na hodnik. Začudo, na hodniku nije nikog bilo. Čekaj malo, pa ovo nije hodnik. Nije ni vlak. Kako sam ovamo dospjela? Bila sam u nekakvom parku. Hodala sam užurbanim korakom iz nepoznatog razloga. Pored mene je hodao Dumbledore i govorio mi nešto. Ja ništa nisam čula. Tada je rekao: "Moram vam reći dvije važne stvari. Prvo, premjestit ćemo vas u Gryffindor..."
Kaj? Pa jeste vi normalni??? Ja u Gryffindore? Neću!-Htjela sam to reći, ali riječi jednostavno nisu izlazile.
"...a drugo, morate, za Red Feniksa, zarobiti gospodina Malfoya i gđicu Blake..."
"Neeeeeee!!!"
Vrišteći sam otvoriila oči. Bila sam u vlaku. Ekipa me zbunjeno gledala. Sim je zabrinuto stajala pokraj mene. Na svu sreću, to je bio samo san.
"Kaj ti se dogodilo? Nešto si sanjala ili?" Upitao me Zabini.
"Da, samo ružan san."
Sim me upitno pogledala, a ja sam joj uzvratila s reći-ću-ti-kasnije pogledom.
"Zaspala si čim si došla i cijelo vrijeme nešto mrmljala. Jesi dobro?"
"Da, dobro sam. Sve je u redu."
Taj san mi se činio bezazlenim, ali imala sam neki čudan osjećaj povezan za njega.
"Sim, gdje je Gia? Trebam ju za vježbanje parselskog."
"Tu je. Ti znaš parselski?"
"Pa, naučila sam ovo ljeto. Ali moram ga usavršiti."
Izašla sam van s Giom oko vrata.

***

Velika dvorana. Žamor. Gledam hranu, a Goyle mi se čudi kako ništa ne jedem.
"Pa pojedi nešto, premršava si" Rekao mi je već peti put večeras.
"Neću, nisam gladna." Odgovorila sam po peti put večeras. Sim me začuđeno pogledala jer ja ne mogu izdržati ni sat bez hrane. Znala je da nešto nije u redu sa mnom. Kad sam se najela izašla sam iz Velike dvorane jer mi nije bilo dobro i nisam mogla čekati Dumbledoreov govor. Sim je krenula za mnom.
„Anduril, što ti je? Jesi dobro?“ Viknula je za mnom kad smo došle na hodnik. Ja sam samo produžila do društvene.

***

„Pa to je samo san. Nije stvaran. Zašto se toliko brineš?“ Rekla je Sim nakon što sam joj ispričala što sam sanjala.
„Nije samo to problem. Problem je što osjećam nešto čudno kad pomislim na taj san. Kao da to nije samo san, nego vizija.“
„Daj, An, smiri se. Zašto odmah paničariš?“
„Čekaj, nije to sve. Kad sam ušla u Veliku dvoranu, McGonnagalica mi je rekla neka sutra ujutro dođem do Dumbledorea. Mora mi reći nešto važno. Imam osjećaj da će mi reći isto kao i u snu.“
Sim je razmišljala. Nije znala što bi rekla.
„Ajde, idemo spavati, sutra ćeš ionako sve čuti. Ne zamaraj se time.“
Tad je u spavaonicu ušla Pansy pa smo završile razgovor. Legla sam s mišlju da je ovo možda posljednja večer da tu spavam.

Ležala sam na krevetu i čitala Gospodara prstenova; Dvije kule. Tu knjigu sam već sto put pročitala, ali mi je svejedno zanimljiva. Noć je. Noć prije mog povratka u Hogwarts; na šestu godinu. Otvoreni kovčeg zjapio je prazan nasred sobe. Moram se spakirati, ali ne mogu se odvojiti od knjige. Iliti prelijena sam. Spakirat ću se sutra ujutro. Upravo čitam onaj dio gdje Aragorn viče: "Anduril!". Da, znam, to je moje ime. Da, znam, to je ime Aragornovog mača. Moji ćaknuti roditelji dali su mi ime po maču iz legendi. Iako mi se ime sviđa. Drugačije je od ostalih. Odzvonila je ponoć. Oči su mi se sklapale jer prošlu noć uopće nisam spavala. Bila sam na tulumu. Do 8 ujutro. I onda mi nisu dali spavati. Zatvorila sam knjigu i bacila ju u kovčeg. Istog trena sam zaspala.

***

Probudio me jak tresak. Naravno, to se Lux zaletio u prozor. Ustala sam. Bilo je 6 ujutro. Otvorila sam prozor, uzela pismo od Luxa i rekla mu: "Radije bježi prije nego te zadavim! Uopće nisam spavala." Odmah je odletio. Otvorila sam pismo. Bilo je od Zbora smrtonoša:

"Gospođice Jones, primili smo vaše pismo i vašu zamolbu. Moći ćete pristupiti smrtonošama prije punoljetnosti..."

Yes!

"...ali uz jedan uvjet. Morate dovesti još jednog člana iz Slytherina. Pozdrav!"
To! Primit će me! Već sam mislila da neće, dugo nisu odgovarali. Obično ne primaju prije punoljetnosti. Legla sam natrag u krevet, ali više nisam mogla sapavati. Uzela sam knjigu i počela čitati. Tad mi je mama došla u sobu. Ugledala je prazan kovčeg na podu i počela se derati: "Još se nisi spakirala? Pa što si jučer radila? Opet čitaš tu knjigu!"
Pogledala je u kovčeg.
"Oh, nešto i jesi spakirala. Te glupe knjižurine! Ono što ti ne treba!"
Počela je bacati Gospodare iz kovčega. Te knjige bile su jedino što sam spakirala. One moraju ići sa mnom kud god ja išla.
"Mama, smiri se, spakirat ću se!"
Još je malo vikala, a onda napokon izašla. Mislim da ne postoji nitko u krugu od 123456 km tko je nije čuo. Osim našeg susjeda koji je gluh. Šapnula sam: "Dobby!"
PRAS! U sobi mi se pojavio kućni vilenjak. Nije bio naš vilenjak, ali mene je slušao.
"Trebali ste me, gospođice?"
"Da, Dobby, daj me spakiraj za školu."
Odmah je krenuo na posao. Ja sam se obukla i sišla na doručak. Mama je još bila bijesna. Tata je čitao novine.
"Izgledaš pospano, dušo. Nešto nije u redu?" Pitao me tata.
"Ne, samo se nisam naspavala. I nemoj me zvati 'dušo'."
Najela sam se i otišla gore. Zahvalila sam Dobbyu i poslala ga natrag. Bilo je 10 sati. Uzela sam Mayu u krletci i sišla. Tatu sam poslala po kovčeg. Kad smo se spakirali i sve moje stvari stavili u auto, krenuli smo prema King's Crossu. Napokon.

P.S. Trebam likove pa... Javite se... =)